Glas naroda

324

БРОЈ 41.

,Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА 1Т.

у праЈЈОСлавној цркви брак правоваљан бивао. ако је или писменим уговором илиузајамним усменим сизволењем уговорачаи њиховихродитеља или у цркви евхологијом (благословењем) или са знањем пријатеља закљутен. (Чизман, брачно право ист. цркве I, 158) А што је некада било, може и сада бити и како се у најновијем времену научењаци веПином изразише, да брак спада пред светску власт, то мал' да неНемо коју годину очима гледати, како се брак као и сваки други грађански уговор у писарницама и судницама пред општинским поглаварима зукључује. На на што Не нам онда свештеници? Шта Ке они радити? Не бринимо се за то! Имају они посла, и много важнијег посла негошто јекрштење, венчање итд. Најглавнији њихов позив но светом Нисму тај је, да проповедају слово божје, да обавешћују народ и да болне лече. То се види из ових речи, које је Христос Апостолима рекаокад ихје у свет послао: „Ходећи проповедујте — болне исцељујте, губаве

чистите" (Мат. 10, 7. 8.) Свештеник ваља дакле да је проповедник и лекар, „врач душ и тјелес", ако ће захтевима светог писма да одговори и од стварне користи по народ да буде. И камо те лепе среће да је он то до сад био? Ми би данас много напреднији били ине би тако здраво бројно опадали. Ал на грдну штету нашегнарода свештеник једо сад све друго био, само не оно, што је ваљало да буде. И венчавати и крстити и сахрањивати и службу служити и мблитве читати, све то он „мора као попа". Али да у цркви и ван цркве народ поучава и да се лекарству учи, те да тако у народу „здравудушу уздравом телу подржава", да те своје најглавније свештеничке дужности исиуњава, то он не мора, но ако хоће, нити ико на свету о томе бригу води. Докле ћемо тако? Еад ћемо једномувидети, да су кожухари и ципелари од веће користи по друштвени живот него свештеници, који свој народ душевно и телесно не лече, па да се збиљски постарамо, да нам свештеници прави душевни и телесни лекари народа буду? (Наставиће се.)

-оОО^ООО-

ПОСЉЕДЖЦА ХРђАВА СВАТАЊА.

Код нашегпростог народајош једнако нлада та мисао, кад је једаред један узет у солдате, да му за оно што као солдат неуради нема суда. То погрешно мишлење долази отуда, што се збиљакадгод, кад су тако зване „врбонке" биле, гледало млого кроз прсти ономе, ко се јави за војника, те ако је пре тога учинио и мањи криминал он се спасао тиме, као што се спасавао од солдачине онај, који утече у манастир. Али сада неватају у „бирманце", незаилази сада ио сели или вароши каплар са момци да најми свирца, па да се прати с пуном боцом уруципевајући: ајте браћо укатане, доста јеети доста пити, понајвише бијен бити! Данас свако, ко је за то, мора војник бити. Ни онај, чиј отац друге у војнике узима, није од солдачине ослобо!јен. Нико дакле, кад га узму у солдате нема нрава држати дајеонмученик, да он за друге издире, те светити се другом ма ти овај и не био крив, или кад те узму у војнике употребити ту прилику, да сам судиш ономе, ко ти је нешто неправо учинио, јер теби нема суда. Данас те, мислиш, неће ухватити а ти си сутра обучен, па мир. Не, није садатако, садасенеопрашта, наће тебе суд и у јапунџету. 0 овоме и на овоме месту пишемо сада с тога, што се баш због тога погрешног сватања десио ово дана врло несрећан случај. Но земаљском закону, они, које у нролеће асентационе комисије упишу у војнике, ти у месецу октобру морају у војску стати, пријавивши сено-

пунујућој среској команди, да их ова у одређене регименте пошаље. Така команда има и овде у Новоме Саду. Чуружан рекрут, пошто један ире пријаве банчио и мирним људма прозоре лупао, држећи да му суда нема крене се пре неки дан у Нови Сад. На путу нападне на салашана од богате куће, који је мирно своје кукурузе брао, грдећи га, те га и бити почне. Овај новиче за помоћ. Родбина дотрчи, а рекрут стане на коли бегати. Осимрекрутових кола беше и других из Чуруга. Сааашани немогав их пешке стићи, поседају на коње, стигну их, истуку многе батинама, жени једној расеку ногу, а човеку једном забоду вагов, којим су кукурузовину секли у главу, те га је читав један сат до Новог Сада углави носио и тумуга јетек лекар извадит могао. Сумња се да ће и жив остати. Сирома није ништа ни крив био али салашани не питаше које крив него као оно чипкар, кога је један Чуружан туко, аон на другом вашару ухватио другог те му почео враћати и кад му овај каза да муон није крив, а он муодговори: Шецко једно, чуружован ти, чуружован он, удри сваког, које из Чуруга. Суд ће сада кривце преда се и добро имнеће бити. Ово нека служи за озбиљну опомену свој момчадији нашој, коЈа држи да солдату нема суда за оно, што је пре солдачине учинио; и онај који је на белом лебу, те му се све по вољи чини, може искати само оно чиме се другом квар ненаноси.