Glas naroda

407

г ВРОЈ 50.

„Г Ј1 А С Н А Р 0 Д А,"

ГОДИНА IV.

слога, једнакост — и устај, устај СрСшне, то се већ могло ио мало у Карловци чути, а још и данас стоји у торњу саборне цркве тане, које ономиње на оно време, када се тако говорило и иевало. Јуче си могао чути де Карловчани један другом нреповедају: сутра долазе Новосађани, а данас никоме ни бриге за то. Но није ни тако. Карловачка је само остарина а иодмладак то није њихов, то је читавог народа српског. Тај подмладак не мирује. Сав је народ узаврео а може ли он да ладан буде, ма сто пута у ледени Карловци седео. Понедељак није подмладак тај у миру затекао. ; Он зна да долазе Новоса^аии, барјактари овостраног србства, и он се брине како Ее их поздравити и под барјак им стати. Но још неко води бригу о томе што Новосађани долазе. Свако Ее погодити, да је то директор гимназије карлова^ке и цензор исте гимназије, син солгабирова кањишког. Син солгабировљев устао је рано, невесео, забринут, а и остали ђаци баба Настини беху збуњени. Нешто вероваху синоћ речма његовим а нешто и невероваху. Можда нас само нлаши мислио је сваки у својој глави, али ако нас не плаши, иа нас растерају, те срамоте! Прва им реч беше: хоћеш ли нас збиља тужити? — Хоћу, одговори син солгабировљев. Дан беше суморан освануо, облаци се витлаху ! по небу а ветар дуваше жестоко. Сунце тек што иснод Једног облачка изађе, одмах га је већ и други црњи нокрио. Кад и кад само укаже се ведро чисто место мер облаци, као оно мехур на води. Тако је суморан живот народа нашег, тако је црна срећа његова, тако се витлају жеље његове, којим бесни ветрови недаду да станка нађу, тако је слаба нада његова. Грана на облаку, мехур, пукао је док си га погледао. Еј иа бар да сам себи злотвор није, бар дасам себи кукавица није. Видиш ли тај јадан дан, јадни брате, нитасмо очајнички издаицу свога? — Видим, али — морам. У томе је дошао нама и брат синовице баба Настине. Ми му иреповедисмо за олуј, који се на нас снрема. Још се у једно уздасмо. Реко смо за то брату | ' синовице баба Настине. Он застаде, немилому би, ! али да се спасе име рачко, обећа и оде. После четврт часа, дође слушкиња из куће баба Настиног синовца и донесе иисмо сину солгабировљевом, на коме стајаше написано: врло хитно,

Син солгабировљев отвори писмо, и гледи у хартију а ми њему у очи. Тек што је неколико редака прочитао ватра га обузе, рука поче дрхтати, а кад је и подпис прочитао он пребледи, рука му клону и умало лист не испусти; затвори но брзо га опет отвори и наново порумени, нринесе писмо устма, но трже се од нас и мету га у џеп изнутра уз капут баш код срца. Затим се замисли, побледи и иорумени још једаннут, ману руком и рече: — Ви идите вашим путем а ја ћу мојим, небојте се! и оде. Рече нам не бојте се, али зашто да није његов пут де је и наш! Друштво се на „доки" у велико скупљало. Да су се на Косово тако на време војводе стизале, неби се данас на доки скупљала војска ђачка. Још само чекају на нас да барјак донесемо. Варјактар нам истина не беше Југовић, али беше Јакшић. Све прилике као у Косовско доба, па ето и свога Вука Бранковића, сина солгабировљева, имамо. С барјаком оклевасмо док недознамо, куд се деде и шта је наумио солгабировљев син. Пошљемо му једнога друга назорце. Беше пола осам часова, кад су ова двоица стигла у гимназију. Директор је већ био у библиотецу и чека, да долазе 5»ци и нроФесори. Изби нолак осам, али звонце ђачко не звони. Директор отвара прозор и виче ЈеФту Фамулуса (послужитеља) да звони, чуди се шта је то, да ђаци, ко ј и се Т у К у отимајући се ко ће звонити, данас дошли нису. ЈеФта дође да звони, али неможе, уже одкинуто. Ми смо то још синоћ нарадили, кад смо директора молили, да не буде школе, и сад смо тиме храбрили оне плашљивце, који се узтезаху ићи на доку: ето не звони, неће ни бити школе, попустио је господин директор. Дај тражи уже, нема га нигде, ици у дућан и купуј друго. Јевта Фамулус још је спорији био од „матичиног" Лазе, док се он натрагвратио тек што није осам избило. Но сад му треба ићи на таван, али нема мердевина. ЈеФта би мораоићи по мердевине, али док ти дођеш биће пола девет, вели му сав усплахирен директор, који хоће да се бар у осам први I пут звони и гони ЈеФту да се нење безмердевина на таван. Је$та хоће, али не може. — Ху, ху, хуче директор, та ето избија и осам и осврће се, шта да [подмете под Фамулуса, али не види ништа. — Дан, дан, избија осам.