Glas naroda

136

стеновиту обалу разбија. На обали на врху једне стене стајала је тавница, бацајући на далеко своју џиновску сен, И мало по мало па се смрачи. Један се глас зачу као из утробе морске и дизаше се силан, баш као уздах духа безданина и висине усамљене стене; а други један глас, мешајуки се с првим, зајеча кроз ноћ, да издахне на пустој обали. И тај глас говораше: Они су оковали тело, али се душа смеје, она је слободна! Јер те љубљах, драга отачбино! јер желех да будеш велика, срекна; они који те издадоше бацише ме у ову тавницу, Они су оковали тело, али се душа смеје она је слободна! Она је слободна и смеје се њима, гадноме робљу свог рођеног ништавила, подломе роб-

111

ШТА ВИВА ПО СВЕТУ. — Његово Ведичанство бави се једнако у Далмацији. 3. маја стиже натраг у Беч. Енез црногорсЕн ноздравио је цара у Котору и цар му Је посету вратио. Дан цре био је Дервиш паша на ручву еод Цара у Гравози и седио му је с десна уз кодено. — Закон да се гради жељезница из Пеште преко Суботице и Новога Сада у Земун по речма полузваничних новина л Наплова" још ће се овога састанка саборског донети. — На место конзуда пруског Розена додази други из Цариграда. — Општина Ново-градишчанска закључпла је да изјави дру БрлиЕу благодарност на томе, што се на угарском сабору заузимао својсви за крајишку жељезницу. — Хрватски сабор састаЕе се чпм се угарски сврши. — Нови судови и уирава у Хрватској стуиају крајем овога месеца по римском у живот.

РАЗЛИЧНОСТИ. (Купио би је кад 6и знао да живину вата.) На вашару продавао човек крмачу, која је зверала на све стране. Купци примете по томе да је то дивља пасма, те је нико нехтеде купити. НеЕИ шаљивчина до!јв са другим једним човеком и стане овоме шапутати, ади тако да је продавац чуо, како би он купио крмачу кад би знао да живину вата. Онда приЈе нродавцу и запита крлачи за цену. Цена не беше ведика а купац Ее додатигта купио био је кад би знао да живину вата, додијадами комшијнска живина. Продавац 5рже боље прпхвати: та вата ти та брате у ваздуху на летењу. Купац му на то одговори: Мени казаоистину, алинемој никоме више акојемислишпродати(Богат а не сретан.) Син једног великог цара на истоку, по имену Харун ад Рашида, био је богат ади не сретан. Оде к неком дервишу те га запита, како би се помогао да будесретан Старац му рече, да је на овом свету тешко наЕи среЕу. „Ади за то опет, придода, могу ти нешто казати, што ти мора

љу страха, који су сарањени за навек у своме подлаштву, а давно зрели у својим гре« ховима. И оно што им је у власти, шта је то? Ништа. Данас гомила меса, а сутра прегрш прашине. Могу ли њихове браве да заробе моје мисли, моју љубав ? Прече л ми браве да сам вазда међу вама, браћо? и зар ваш живот није и мој живот. Када ви патите, патим и ја с вама; када се ви борите, и ја се борим с вама; има не« што као невидљив дах, који непрестано прелази од вас к мени, и од мене к вама. Нека га ухвате ако могу! Они су оковали тело, али се душа смеје, она је слободна! Глас заћута за неко време; па онда опвт поче:

* Ж X.

набавити среЕу. — Па шта би то било, запита млади царевиЕ. — Мораш, одговорн му дервиш, навуЕи на се кошуљу сретрог човека!" — ЦаревиЕ загрди дервиша те оде да тражи памењену му среЕу. Обиђе све гдавне градове на овој земљи. Навуче на се кошуље царева, краљева, кнежева и плеииЕа. Све 8а луду. Не би среЕан. Стане навдачити на се кошуље вештака, во.јника, |трговаца. Ни то не поможе. Тако пропутова много света, а не наЈе среЕе. Најпосле пошто толико кошуља огледа а не наГје среЕе, невољан се врати у двор свога отца. Напуту запази једног простог сељака где веседо певајуЕи вуче своја кола те ради земљу. — Ово Ее морати бити среЕан човек. или иначе нема среЕе на земљи, 'помисди царевиЕ. — Приступи сељаку па му проговори: Добри човече, јеси ли среЕан? Је сам, одговори сељак. — Па не мори л' те још каква жеља? — Не мори ме никаква. — Били се променуо са каквик ца» рем'? — Нигда ни до века! — Па продај ми твоју кошуљу? — Да ти продам своју кошуљу? Немам је! безаздено одговори сељаЕ. (Снег је г .адао) прошде недеље у Загребу н окодини и то јако.

На питање неких г. акцконара, хоБе ли они, који су платидн 70 Фор. а. вр. добијати и на даље лист одговараио, дахоВе. Од интереса њихова штамнарија прву треНину исплатила је и исплатнЕе и остале три. Она пак г. а«цконарм, ®оји су платила 50 и 60 Фор. тима ће се лист и даље слатв, под тим условом, да од 1. иаја до краја године пдате 2 ф . 66 н. уједаред или у ратама. Прва и друга број, који у мајуиза!>е послаБе им се у надн да Бе се предплатнти а посде Бе се лнст обуставнти. Овом приликом јављамо да се вбог ускршњих правнћка бр. 16 задоцнно, те молимо за шванење.

вллсник „ задруга за српску народну штампарнју." — уредник Панта Ноповић.

Српска пародна задружна шталпарија у Новои Саду 1875. год.