Glasnik Skopskog naučnog društva

5 Чешверојеванђеље манасшира Слепче из 1548. :од. 7195

~ А ~

Л. 1316. Врло прост црн орнаменат; под њим: сте Ф лекн стг ЕхМА

АДЕМ.

Л. 13ЗЗа. Орнаменат из два испреплетена ремена, која се завршавају лишћем; под њим: Прбелонте еже Ф лукм стго СКлА.

ЛА. 135 је празан.

Л. 136а. Оррнаменат представља три круга из ремена, који су такође опле-

Мо ом тени променим: празнине су испуњене црвеном и жутом бојом. Под њим: ЕтЕ

Ф о лук СТОв кагов'ствованје. Текст јеванђеља почиње великим Ј[ првене боје; празнине су му испуњене жутом бојом.

Л. 208а. Мали крег; прост орнаменат; под њим: ГЛАВМ ЕМА СЕЖЕ %

“25 =

1%анна. Л. 2086. Орнаменат представља осам кругова из ремена, који су такође оплетени ременима; писан је мастилом; празнине су му испуњене плавом бојом.

Текст јеванђеља почиње великим црвеним ћ из ремена; и су Му МУ

гл о ло= > а испуњене плавом бојом са црвеним тачкама; 194 њим и 1АННА стов суме.

Л. 266а. Прост орнаменат) под њим: про, _ББевренњ, НА оурк ма. ВБ

м~ = пл

МЕЛО при ЕУЛЕМЕ: ГАС а. има вкскрсноу гле ТА ГА. ( СПН МЕ ГН тако

на ТЕ оупова: Имамо овде прокимене свих осам гласова. — Испод текста се налази горе наведени запис.

Л. 2666 је празан.

Много је занимљивији овај споменик с палеографског гледишта. Споменици из овог дела Јужне Србије слабо су проучени у томе погледу, а значај се нашег јеванђеља повећава: још и с тога, што има тачан датум, дакле може служити као једна од полазних тачака за такво проучавање. Рукопис без сумње припада српској школи; најближи је рукопису српског зборника 1509. год. из Гиљфердингове збирке, Бр. 56, и зборника житија српских светаца од 1526. год. из Гиљфердингове збирке, Бр. 55, који је написан у Сопоћанима. Дакле и ако је књига написана 1548. г., њен је рукопис најближи споменицима почетка ХМТ. века. (Он је врло архаичан, и нека његова слова имају облик, старији чак и од зборника 1509. год. (Сравни сл. 2 и 3).

Наслови се пишу везаним словима. ИМ у средини текста више пута нала-

зимо међусобно повезана слова. Тако се у широко 6 уписује ћ, вежу се т ив Тир дибђтињнњри.

4 не излази из ретка и има још округлу петљу. К има горњу црту врло протегнуту. 6 има три облика; најобичнији је, кад горњи део слова представља собом троугаоник, који врхом својим стоји на основи реда, а доњи је део мало заокругљен. (Сем овог имамо протегнуто 6 са две велике петље у горњем и доњем делу слова и широко кб округле форме, које изгледа као да је надувено. г има хоризонталну црту исте дужине, као и ножицу; с тога изгледа, као да има одвише велику главу. Д има ножице, које су накриве једна према другој; десна обично је нешто дужа од леве. Е има више облика. Најобичнији је уско

6; понекад је завијутак доњег дела у слову готово атрофиран. Више пута

' Гл. Лаврова: Палеографическов обозрћнје кирилловскаго писбма, 266—270, 272—275.

13%