Glasnik Skopskog naučnog društva

3 Бедба пи заманица у Срба средњега века 49

2. ДОСАДАШЊЕ ТУМАЧЕЊЕ ЗАМАНИЦЕ.

Заманица је била такође предмет објашњавања у неколико махова.

Најпре је ђ. Даничић у свом Рјечнику из књижевних сшарина уз реч заманица ставио да значи отабз, а уз заманишњнњ отац ив. Даничић је, дакле, сматрао да је заманица нешто без плате, без награде, бадава, узалудно.

Исто такво тумачење унео је и Фр. Миклошић у свој Гехсоп рајаеовјометео-отаесо-ЈаНпшт. Стојан Новаковић, међутим, одступио је и по том питању. У расправи Село (стр. 216—7) изрично је изјавио, да му се „Даничићево тумачење не чини подесно према смислу законских наредаба, које су прописивале дужности јер —- вели — дужности као такове не могу се довести у склад с таквим тумачењем.“ Да то докаже, Новаковић наводи, како Вук Караџић у свом Срп. Рјечнику тумачи реч заманица као помоћ коју лађари понегде узимљу к обичним коњма или људма који лађе вуку. Зато мисли, да је „тако значење и у старини било“, па изводи, на основу неколико одредаба из хрисовуља, као „јасно, да заманица значи, свак без разлике.“ Какве логике има између тумачења Вукове заманице и овог закључка Новаковићевог, биће речи доцније. (Овде је главно само изложити, на који је начин он дошао до тога закључка.

То своје схватање Новаковић је покушао да образложи и у тумачењу једне одредбе Душановог Законика. При објашњењу чл. 68, наиме, напомиње, како је заманпцом косити (или што друго заманицом радити) начин работе, који се по купљењу радника разликовао. Работе — вели — при којима није било хитње, радили су радници који су се купили од куће; свака кућа је дужна била дати радника, и они су посао обављали. Работе пак при којима је била хитња радиле су се заманицом тј. мобом, гомилом, где је на посао излазио и дужан био изаћи свак ко може носити косу, мотику или срп, па радити док се посао не сврши.“ То, другим речима, значи: да је заманица исто што и моба, а моба исто што и „гомила“, у коју је био дужан да иде сваки!

Тако је у суштини схватио заманицу и К. Јиречек у свом делу Зтааћ чпа Сезе зећаћ пп пинејањем. Зетлеп (књ. ПЦ, стр. 38). Јер по њему заманица је „општи сазив свих подложника“, који се предузима ради кошења као једног хитног посла.

На реч заманица обратио је пажњу и Влад. Мажуранић у својим Рипозшта та ћгу. ргаупо-ромјезт песак (зу. Х, објављена 1922). Напоменуо је најпре, да не зна „је ли именица једнакога поријетла од помисли на помоћ без наплате, у значењу по Вуковом рјечнику.“ Затим је указао и на реч атаћшса (Као адћу.), коју је Л. Зоре забележио са значењем узаманце, узастопце. Уз то спомиње и аду. заманише као синоним за узалуд, у свези са заман. — Према томе, изгледа, да се је Влад. Мажуранић вратио на мишљење Ђ. Даничића и Фр. Миклошића, само без довољне одлучности и јасноће.

Као што се види, дакле, значење речи заманица не само што није изложено како ваља јасно, већ се може сматрати и спорним.

3. О САДАШЊЕМ ОБИЧАЈУ БЕДВЕ КАО МОБЕ.

Неизвесност о значењу старе бедбе и тешкоћа да се она како ваља објасни долазиле су отуд, што ником од истакнутих писаца није било познато, да та

: У немачком оригиналу то место гласи: АПтететев Ашбређој аЏег Ошђемоћпег (гаглатса) екфојаћ таг Нештаћа ајз ећлег е сеп Атђен. Ј. Радоњић, међутим, (Историја Срба Ш, 196) превео је то овако: „За кошење сена које је требало брзо свршити, узимале су се у посао укупно снаге на имањима (заманица). Као што се види, и на овом месту превод је нетачан. А. да је таквим преводом изопачен смисао речи Јиречекових, види се и по регистру (о. м. ЈУ, 246), у коме је ув реч заманица означено, да је то „радна снага за кошење сена“. У ствари К. Јиречек је навео кошење сена само као пример рада заманицом, јер му извесно није било непознато, да је заманица прописивана и за друге послове.