Glasnik Skopskog naučnog društva

54 Гласник Скопског Научног Друштва 8

у помоћ један другом и у случају других животних потребаг На тај начин, и пре појаве и хватања маха господарских (феудалних) односа морали су се развити сви они облици међусобног и узајамног спомагања у раду, међу које спада и моба. Тим пре је таква помоћ мобом морала бити указивана управним и војним старешинама, док су они међу својим братственицима и саплеменицима били тако рећи само први међу равнима. Али, као што је познато, власт и моћ појединих племенских старешина у средњем веку све је више расла, или су њих замењивали туђински главари и насилници. У вези с тим расла су и њихова имања и ширила су се њихова пољска газдинства. Природно је онда, да су те драговољне услуге путем молбе старешине тражиле све више и све чешће, а а ако би их ко одбио да укаже, такве осиљене старешине имали су могућности да дођу до њих и силом. На тај и сличан начин од добровољних моба створене су аринудне мобе, а од ових доцније обавезне рабоше. По новијим истраживањима, такав природан ток развитка радних обавеза претставља се да је извршен и у Немачкој, иако се тамо једва успева да уђе у траг постојању моба.“ Утолико мање има разлога мислити да је друкчије могло бити у нас, где обичај мобе већ давно, па без мало и данас још спада у најраспрострањеније народне обичаје. А да су се радни односи у средњем веку развијали тим путем, потврдиће и неки примери из новијега доба, који ће бити изнети у току даљег излагања (у одељку 7).

Према томе, мишљење, да је бедба у средњевековној Србији била исто што је данас моба, може се сматрати као неоспорно. Чим се, пак, усвоји такво схватање, онда се и средњевековној бедби морају приписати извесни поступци, који сви заједно истичу мобу као један нарочити народни радни обичај. У овом случају од особитога је значаја нагласити, да је и средњевековна бедба морала повлачити обавезу домаћина да хране бедваре за време њиховога рада. А. да је тај закључак тачан, може се оценити по томе, што се — као што ће се даље видети — једино помоћу бедве са таквом обавезом могу објаснити неке средњевековне наредбе о работама. Али пре но што би се прешло на тумачење тих наредаба, потребно је пречистити и питање о значењу назива заманица.

5. О СТАРОЈ ЗАМАНИЦИ КАО КУЛУЧАРСКОЈ РАБОТИ.

Противно случају са бедвом, реч заманиша као таква забележена је у садашњем народном говору још поодавно. Као што је већ напред споменуто, њу је унео у свој Сра. Рјечник још Вук Караџић. По његовом објашњењу она означава „помоћ коју лађари на какијем мјестима узимају к обичнијем коњма или људма који лађе вуку: чинили смо заманицу; био сам на заманици.“ Наводећи то објашњење, Ст. Новаковић је у спису Село узео, „да је тако значење и у старини било“ (стр. 216). Али баш и кад би то било тачно, ипак такво значење не даје права закључивати, „да заманица значи свак без разлике“, како је то закључио Ст. Новаковић (стр. 217). Објашњење Вуково, свакако, не . може се сматрати потпуно јасним. Али, ма како било схваћено, то објашњење је немогућно довести у склад са закључком Ст. Новаковића.

По свему изгледа, да Вукова заманица — ако је уопште тачно забележена значи узајамну помоћ, која почива на позајмици радних услуга. У том значењу „одмјењивати“ схватио је заманицу и Ђ. Даничићу свом делу Копјег (објављ. 1877, стр. 153). Заманиша је, дакле, исто што се нпр. у Темнићу, Левчу, и

: Опширније о томе расправља ОПг. О. Зјеђеск, Пег Егопфеп5! ај Атђеазузкети. Зете Епћаћећипо чпа Апеђгећипо та МиејаЊе (1904), особито стр. 40, 53, 74/5. — У истом смислу, на обичај мобљења код Индогерманаца указује и Нептап Нит у делу: Гле Тадосеттапеп 1(1905), стр. 271. — Занимљиво је, да иначе богат немачки језик све до скора није имао нарочиту реч за мобу. Тек је у новије доба скована реч Ву агфен, и то по угледу на нашу мобу. О. Злеђеск (на о. м, стр. 73) тврди, да ју је први сковао познати привредни историк К. Висћег. Међутим, колико је мени познато, ту је реч први употребио 1885 год. приликом описа наше мобе Епеднећ Ккашав у свом спису Зе апа Вгаџећ дег 5назјамеп на стр. 130 и 151.