Glasnik Skopskog naučnog društva

80 Гласник Скопског Научног Друштва 74

глава био синтетично изложио целу организацију и новију историју католичке цркве у Бугарској, хтео је он 1668, на проласку кроз Млетке, да тамо и штампа (129), али му се трошак око штампања чинио велик, зато је дело уступио Пропаганди, која је била дала разумети да ће га издати у својој наклади па га због тога и предала на оцену своме поузданику Сплићанину Ивану Пастрићу (130), тек што до издања није дошло. А штета!

Нас међутим нарочито занимају његова дела, која је издао на нашем језику.

Управ он није био први Бугарин, који је тако радио. Већ у шеснаестом веку било је Бугара, који су се бавили штампом наших дела, барем у црквеном језику наше редакције. Била су то два Јакова, што су их у новије доба сумњам, да ли с правом — почели сматрати за исто лице (131): Јаков из ћустендилске Камене Реке, који је у Млецима, у својој штампарији, дао 1566 један Часловац, и Јаков Крајков из Софије (132), који је скупа с которским племићем Јеролимом Загуровићем између 1569 и 1572 штампао за наше православне један Псалтир с Последовањем и Часловцем, један Требник и најзад један Зборник.

Али Бакшић је био први бугарски католик, који је као чедо протуреформације поверио штампи своја дела писана нашим живим говорним језиком управ онако, како су писали и босански фрањевци тог времена, Дивковић на пример.

Прво је „МеднаНопез 5. Вопамепигае, то јест богољубна размишљања од (Отајства Одкупљења човичанскога С. Бонавентуре кардинала“, Рим, у наклади Пропаганде, 1638, с латинским натписом, дакле, на првом месту, како је била пракса у Пропагандиним издањима. То је Бакшићево дело превод; али не, како би се на први мах помислило, превод псеудобонавентурских „МеднаНопез Унае Сћизн“, врло популарне аскетске књиге, о којој се пре веровало да 10] је писац један од најзнаменитијих фрањеваца тринаестог века Поског зетарћасиз и кардинал католичке цркве Св. Бонавентура (ранији Слоуапш да Едепта 12211274), док се у новије доба нашло, да је те медитације писао један талијански мистик с краја тринаестог или из првих деценија четрнаестог века: фра Ђовани де Каулибус из тосканског Сан ТЂемињана (133), па се ту, у сто глава, некад више, некад мање, размишља цео живот Исусов, изложен врло опширно с бројним апокрифним детаљима, што није сметало, да је тај саставак, на пример у талијанском преводу, још од петнаестог века па до у наше дане, врло често издаван (134) и обилато искоришћен у уметности као и у покајничким лаудама и у ранијим мистеријима (135).

Није без интереса напоменути, да је то дело било и код нас превођено раније. Ја сам у фрањевачком манастиру у Омишу видео такав један превод: „Книга од живота и о дил слаткога Мебса и Маике негове“, писан ћирилицом у чакавском наречју пољичке крајине, вероватно негде средином шеснаестога века. Језично врло близак текст има и глагољски рукопис један седамнаестог века у Југословенској академији (136), а такав ће, сва је прилика, бити и латиначки рукопис седамнаестог века, писан за калуђерице Св. Николе у Трогиру (137).

129) Милевљ 118.

(130) Асја Вија. 280.

(131) Б. Цоневг, Лковђ КраПковђљ, бљлгарски печатарђ и книжарђ отђ ХМ] вбкљ, Духовна Култура |, Софил 1920, 236. (132) М. С. Лринов, Сљчиненил Џ, Софил 1911, 492. (133) 5. Вопатетншга, Орета отипа Х, Ада Сјагаз Адчаз 1902, 25. Г. Обоет, Те Медњанопег МИае Сћизн де! Рзецао-Вопамепћига, За! Екапсезсат М. 5. М! (ХМШ), Атезло 1921, 179. 134) Е. Хатђита, Ге орете уојбал а затра де зесоћ ХШ е ХМ“, Војоспа 1884, 190. 135) А. 1' Апсопа, Опопи деј беафто Жабапо !-, Томпо 1891, 131. ИУ. Ре Ватћоготавзз, Те опапи деПа роеза ФеаттаНса Наћапа, Војоспа 1924, 383. 136) 10. „етоћа!, Нгуаћака оастојзка Каса, Лаотеђ 1915, 176. 137) Еијкорла! ћгуаваја и Карате Јуапа Кики јема 5аКствКова ч Тастеђц, Атјиу ха роујез!еп |исозјајепзки М, Хастеђ 1859, 176. Јисозјаепзка Кај итшса Јуапа Киакијемба 5ЗакешзКкоса и

Таотеђи, Хастеђ 1867, 15.

629) за. 290, 291.