Glasonoša

био је тешко рањеа. Откц лене Гркиње ДчрцлеонЕе однео га и нод својим кровом аеговаога док није ондравио. Цела света зш,та била је оелобо^ева. ГотФрид Бујлов бцо је проглзшен за краља Јерусалима и Палестиве. Тај радосии глас прошао је по целом свету; силви иутници и морем и сувим долазили су из Европе да се воклове светом гробу. Ратислав а његова лева ЈДкика венчали се. Обчје су били милосгиаи и иобожаи. Од морске обале до Јерусалима треба два дааа путовати; они су се ва срсд то;а пута стааили и дочекивали Христове ноклонике и ту их у својој к\Ти и у својим шаторима примили, варанили и вапојили; ко је био имукан пла^ао је, сиротиња их у место илато благосиљала. За тридесет година стекли су вебројено благо. Једнога {утра рече Ратислав својој жени.* ,,обогатисмо се а стекли смо много, а нитта вам не треба. Имали с.но нрве нише године једно мушко детевце, тек што је нрешло шесту своју годвву изгубило се, нестало га. Нигде нвкога немамо; ево веГ емо стари, ништа са еобом у гроб не можемо иоаети. За то да ово све што имано иотрошимо на лобожво покловике, и да више ни од кога, био он сиромах ила богат ништа ве иримано за оно што вод нае иоједу и ноиију. Тим !гемо сте^и дунш лечо место и бог Ге нам то но хиљаду иута вакнадити". На то се обоје сагласе, на тако почву и радити. Но је год н<Љио, ручао или вечерао, при поласку кад је занигао: камо рачун да платим? они су му одговорили; „бог ће платити; ниси ништа дужан; милост нам је бог указао те смо стекли, милост чинимо те другима дајемо." Прошло тако пет година, силви је свет туда пролазио а ви од кога вису хчели једне паре нримити. ГостсГи Христове ноклонике, њиховсм ерцу чинижо се као да гоете самога Христл. Њихова душа радовала се блаженству и рајским милинама, али по кад кад стајали су забривути, кад су видели да ће се и последња њихова скриња скоро иснразнити. Једнога дана, пред сами услрс, дођоше им на превоћиште подесет кољаника све у сребрвим оклочима. За њима су слуге водиле двадесег мазги натоваревих злагом и различним даровима, што су поснли Христову гробу. Они еу се зауставили на преиоћишту, и били еу најлепше дочекани и угочЉепи; свани је био задовољан. Сутра при ноласку одвоји се један од оних оклоппика и рече: „газда, даЈ ми рачун да платимо!" Смирени Ратислав одгоаори.' „бог ће платити; нисте вишта дужни." Онај оклопвик опет рече: „рачув ми дај; ја сам богат, ја ! хоћу да платим." — ,.Да;си цар — рсче Ра- ! тислав — ми не би примили ни једве паре, тако ! је наше завештање." ,,Е на звај — рече оклопник — ва овом светом нуту где смо еви једнаки и греоини, нисам хтео никоме казивати, али ево вама двома кажем да сам ја цар и ово су моји дворјани. Ја неку ваше милосги, зато одмах дајте ми рачун да плагим". Оаи обоје повлонише се и рекоше: „част и иоштовање цар^ ; али ни од цара ве^емп ни паре да нримимо. Ми смо богу давали и само бог може нам нлатати." ,,Е добро — викау цар љутито — ја сам ваш б<-г! оваме рачун., да платим!" Стари Рашслав није пма куд, извади из недара једну кљигу на к«јој је сгајало крунним словима ваиисано: ,,бог ће платиги." У тој књизи Оеше ове забележено !ито је за прошли пет 1'одина иотрошено на нутнике што еу иролазили да се ноклоне Христову гробу. Цар је превртао листове од кљиге и дуго је рачунао, на је напослетку рекао: ,.ја нри себи немам оволико новаца; ово што носим намеаио сам Христову гробу и не сием ни на гпта друго издати. Али да ћу еав овај рачув исплатити ево дајом у залогу ову златнуамајлијукојуодмоје колевке носим, и коју искупити ма моју круву дао. Кад сам био мало дете, играјући се узјао сам ва камилу која је лежала пред куКом, а она се дигла н однела ме далеко у свет, у нусгиње ; на сад не знам где је то било. Та амајлија једини ми је сиомен од оца и мајке, којих се само као кроз сан могу да сетим." Ратислав и његове жена узеше амајлију, и како су је видли обоје викнуше: „пивс, еине! ти си наше мило једино деге!" Више вису могли говорити Цар паде у варучја своме оцу и мајци. !!ратиоци цареви клекнуше ва колена, скидоше капз и рекоше; бог је илатио; слава века му је! 3 А Е А 3 А. „Тако рано на си ве^ пијап?" рече један госиодин свом кочијашу. „Ви се вараге госнодине — одговорл кочијаиг — ово је од син«!1". Генерал Дибић гледао је из своје собе кроз прозор и види једвога оФицира где нређе ггреко улице, падве му у очи да тај оФицир против правила нема сабље. Отвори прозор и зовне истог оФицира к себи горе у собу да му изрече каштигу. Поеле веколико тревутака ОФИцир је стајао пред њим, али имађашесабљу припасаву. Диби<1 миеле^и да је превчдио поведе кратак разговор са свим о другим слварима иа га пусти да иде. Кад је ОФПцир отишао и хтео ггреко улице прећи, Диби^ с прозора види да је офицнр опет без сабље, на ново зовне га к ееби и ОФицир опет му дође у собу и опет имађааге сабљу по правилу прописаау. Зачуђени генерал рече: „већу вам аишга чинити, али право ми кажите како је то да ви кад сте на улици немате сабље, а иад сте у мојој соби имате сабљу ?'. — ,,То је са свим чроста ствар — одговори ОФицир пошао сам овде у поеету једпом пријатељу, а заборавих принасати еабљу. У томе ви сте ме агвнули- Кри8 сам ако одмах не дођем, крив