Gledišta

čini da je potrebno naglasiti jednu jedinu osnovnu činjenicu: programske dmštvene dokumente trebalo bi trezveno i realno suočiti sa sadašnjom raspodelom dmštvenog proizvoda i sa ogromnom razgranatošću često potpuno formalno delujuće posredničke, administrativne ,gradnje’... Tome bi dodao još sledeće, da je funkcija „republike”, kao faktora koji integriše, još suviše mala. S tim ne mislim toliko na njenu upravnu ulogu koliko na autoritet koji sa razumnom, usklađenom politikom i odgovarajućim novčanim mogućnostima bar približno izjednačava i reguhše kultume i radne uslove na podmčju svog delovanja, to jest na teritoriji koju naseljavaju Slovenci unutar granica SFRJ, pa čak i van njih.” JOSIP VIDMAR, predsednik SANU: „Kao mnogo štošta dmgo, naša dokumenta spominju i poseban značaj kulture. Ali pitanje je da li to spominjanje kulture u tim dokumentima izvire stvamo iz dubokog i nesumnjivog übeđenja o njenom posebnom značaju. Naime, ako bi to übeđenje postojalo, danas više ne bismo smeli da se pitamo o čemu govori vaše pitanje i odavno više ne bismo prepuštali razne kultume delatnosti, na primer, prevođenje, pozorišni repertoar, samoupravnim telima, nego bi se u nas već odavno afirmisala svest o odgovornosti republike, odnosno takvog ili dmkčijeg nacionalnog upravljanja njima i verovatno bismo već odavno sastavili spisak neophodnih dela svetske literature, ovamo übrajam i filozofiju, i imali bismo određene obaveze izdavačkih kuća u vezi sa takvim spiskom. Verovatno bismo i u pozorištima imali posebne i na odgovarajući način organizovane repertoame savete, koji bi bili odgovomi ukusu i volji celokupnog dmštva i njegovoj višoj_ svesti. Jer izdavačke kuće nisu i ne mogu biti samo samoupravna tela onih koji su trenutno u njima zaposleni; a isto tako je i sa pozorištem, pjogotovu sa centralnim pozorištem; ne možemo ga identifikovati sa Ijudima koji su trenutno njegovi članovi i radnici, već je pozorište us-

tanova koja, pored svog specifičnog elementa, ima i svoju istoriju, svoju kultumu misiju, i ono je isto tako i literatura, i prevođenje, i kultura jezika i mnogo drugog, za šta ne mogu i ne smeju snositi svu odgovomost njegovi članovi. To su poslovi širih i kompetentnijih foruma i organa, koje bi trebalo osnovati, naravno, sa smislom i poznavanjem specifičnog radnog karaktera ovih ustanova. Napominjem još samo to da su pozorišta i izdavačke kuće bili spomenuti samo kao primer i da sve što sam rekao važi isto tako i za dmge srodne institucije.” BENO ZUPANCIC generalni sekretar Savezne konferencije SSRNJ: „.. .Sve više mi se čini uzaludan napor übeđivati bilo koga da je kultura potrebna, značajna ili, čak, ekonomski efikasna ne zbog toga što ’to ne bi bilo tačno, već zato što je to javno poznato već odavno. Takav napor može biti utoliko uzaluđniji ukoliko izvire iz naivnog übeđenja da sa kulturom nešto nije u redu jedino ili pre svega zato što neki Ijudi ili dmštveni faktori ne shvataju njen značaj. Zašto kažem to? Naša osnovna draštvena nastojanja poslednjih godina bila su upućena samoupravljanju kao zamisli kako stvoriti organsko dmštvo građana-samoupravljača (ako mogu upotrebiti najkraću formulu). Znači da su upućena borbi protiv ,veštačkog’ dmštva, pri tom mislim na dmštvo koje može biti više mehanizam nego organizam, a s tim i protiv ,veštačke’ kuiture veštački postavljene, organizovane, razgraničene i održavane. Ako je to tako, što ja i tvrdim, onda je jasno da u ovim nastojanjima moramo učiti da poštujemo i objektivne zakonitosti, činjenice i iskustva, treba da naučimo gaz dovati i računati u svim sferama dmštvenog života, pre svega tamo gde smo dosad još suviše malo naučili. Ako u itim nastojanjima dolazi do nesporazuma, sporova ili, čak.

177