Gledišta

U vezi s tim treba osporiti još jednu iluziju o uzrocima štrajkova. Cesto se tvrdi da su štrajkovi rezultat neobaveštenosti radnika, nepoznavanja stvarne situacije i motiva pojedinih odluka, loših komunikacija i nesporazuma između onih koji odlučuju i ostaiih radnika; i, prema tome, da se preventiva takvih socijalnih konflikata sastoji, pi'venstveno, u unapređivanju „sistema informisanja i socijain ; h komunikacija” u radnoj organizaciji. Ima, zaista, sukoba izazvanih neznanjem i nesporazumima (što je, takođe. svojstveno nesamoupravnom načinu odlučivanja). Ali ako se stvarni uzroci štrajkova više razgrnu, videće se da je neobaveštenost o aktuelnoj situaciji, po pravilu, sporedan, i izvedeni činilac; štaviše, čini se da bi bilo mnogo više štrajkova kad bi radnici bili potpunije obavešteni o postojećim mogućnostima za unapređivanje proizvodnje, za potpunije korišćenje kapaciteta, za ostvarenje većeg dohotka. U granicama relativno male obaveštenosti o društvenim procesima, radnici preduzimaju akcije čije se racionalno jezgro sastoji u tome što direktno ili indirektno traže racionalniji a njihovim interesima podređen način upravljanja. Rezime radničkih zahteva; upravljati racionalno i u interesu radnika na jezgrovit način definiše osnovni problem daljeg društvenog razvoja. Ako modernizacija proizvodnje i racionalizacija društvenog rada treba da se ostvare pomoću radničkog samoupravIjanja, ali pri tome dolazi do bitno nejednakog uvažavanja, a delom i diskriminisanja interesa radnika, tad se materijalni napredak i radničko samoupravIjanje počinju uzajamno isključivati. U tom slučaju radnici će se koristiti društvenom moći stečenom u institucijama radničkog samoupravljanja i izvan njih, da bi zaštitili svoje interese; ako ta moć nije dovoljna da pomoću nje u svom interesu unaprede društvenu proizvodnju, može biti dovoljna da osujeti racionaiizaciju koja ne vodi računa o njihovim interesima. Nastaje duboko protivrečna situacija u kojoj bitno ograničena društvena moć radnika, njihova polumoć, može biti korišćena na destruktivan način. Čini se, međutim, da su štrajkovi i slične protestne akcije radnika retko predstavljale takvu upotrebu ograničene društvene moći radnika, a češće njihov pokušaj da i na taj način osiguraju ili übrzaju, sa njihovog stanovišta neodložna, a u pogledu napretka društvene proizvodnje progresivna rešenja. U nekim drugim obhcima socijalnih sukoba, manje zapaženim od štrajkova, češće nailazimo na upotre-1 bu društvene polumoći radnika za očuvanje zaostalog načina rada i privređivanja, a protiv modemizacije i racionalizacije u kojoj ne nalaze afirmaciju svojih interesa. Strajkovi i drugi socijalni sukobi u dmštvenom procesu rada, koji u širokom dijapa* zonu pokazuju veoma različito ponašanje radnika,

43

DVA PRILAZA PROTESTNIM OBUSTAVAMA RADA (STRAJKOVIMA)