Gledišta

dnika nad njegovom radnom snagom. Ovakvo zanemarivanje bitnih faktora i nepotpuno određivanje karaktera i položaja radnog čoveka u savremenim uslovima privređivanja i posebno u uslovima našeg samoupravnog privrednog sistema, koji nosi sva obeležja sistema u izgradnji, dovelo je do parcijalnog i u izvesnom smislu neistorijskog tretiranja problema raspodele u radnoj organizaciji. Posle dugog objašnjavanja o karakteru osnovne kategorije i, posebno, pitanja maksimalizacije dohotka u privrednoj organizaciji, Ceme je zaključio da je lični dohodak „primama, neposredna, a time i reprezentativna pobuda” (str. 1308). Mislim da se teško može naći sistem privređivanja u kome se za pojedinca to neće postaviti kao primama pobuda i u tom pogledu ni naš privredni sistem nije izuzetak. Da li je, međutim, to ono što je karakteristično za jedan sistem privređivanja. Niko ne negira takvo ponašanje proizvođača, bar ne u ekonomskoj teoriji, ali se postavlja pitanje u kakvim istorijskim uslovima se ostvaraje ta „primama” pobuda, koji su objektivni, mžaterijalni i draštveni, uslovi za njenu realizaciju, i to je ono po čemu se jedni draštveni sistemi piivređivanja razlikuju od drugih. Podsećam Cemea na sledeće mesto iz „Kritike Gotskog programa”, za koje će se, verujem, i on složiti da nije od važnosti samo za nerobni tip socijalističke privrede: „Svaka raspodela sredstava potrošnje samo je posledica raspodele samih uslova proizvodnje. A raspodela uslova proizvodnje zavisi od načina proizvodnje... Kad su materijalni uslovi proizvodnje kolektivna svojina samih radnika, dobija se isto tako raspodela sredstava potrošnje koja se razlikuje od današnje (ka pitalističke M. S.). Vulgarni socijalizam (a od njega jedan deo demokratije) nasledio je od buržoaskih ekonomista to da distribuciju posmatra d tretira kao nezavisnu od načina proizvodnje i da, stoga, socijalizam prikazuje kao da se on uglavnom vrti oko distribucije. Kad je stvami odnos odavno objašnjen, zašto se vraćati natrag? (Str. 16). U našoj samoupravnoj organizaciji privređivanja osnovna proizvodna jedinica, u kojoj se ostvaruje draštvena reprodukcija je radna organizacija. Ona predstavlja istorijski oblik u kome se organizuje udruženi rad. Ona je u isto vreme i oblik proizvodne organizacije u kome se afirmiše pojedinac kao radnik, proizvođač, ona je „uslov” njegovog rada, uslov da se on održi i kao jedinka i fcao član društvene zajednice. Mislim da to neće negjrati ni Čeme, To je ono što je danas reprezentativno, to je osnovna forma organizacije rada u našem privrednom sistemu. Može li se smatrati da je danas samoupravni oblik radne organizacije potpuno razvijen i draštveno afirmisan? Mislim da ovde nema potrebe ulaziti u navođenje i analizu svih onih faktora koji ukazuju na to da je radna organizacija kao društveni oblik egzistencije udruženog rada u fazi nastajanja i izgrađivanja i da se ne može smatrati kao dovršen i izgrađen oblik. To je, uostalom, karakteristika i celog našeg sistema samoupravljanja, ali ipak zato niko ne negira da to nije „reprezentativna” karakteristika našeg privrednog sistema.

299

METODOLOSKE I DRUSTVENE OSNOVE TEORIJE RASPODELE DOHOTKA (IX)