Gledišta

SERGIJE PEGAN I MIJAT DAMJANOVIC

1108

onom efikasnoŠCTi d 'onim autonitetom fcoje -ta masovna organizacija treba da ima. Jedan od tizraka ovafcvoj pozaciji sindikata leži i u čmjenicd što ne postojd ddd je sasvim neadekvatna komunikacija izmedu članstva i foruma; nije članstvo to koje učestvuje u formu•ldsanju politike i programa akcije sindikata. Otuda sindikalne podružnice, izolovane d slabe, bave se perdfernim problemima položaja i potreba radnog čoveka; mogućnosti uticajnog delovanja članstva blokirane su međama radne organizacije. Posledica toga jeste izvesna s'tibijnost ili neorganizovanost u iniciranju i razrešavanju konkretnih problema u raznim organizacijama. Oni izbijaju na videlo kao akutni jer se niko nije na organizovan način angažovao u prethodnom praćenju okolnosti d uzroka koji do tib problema dovode. Ako progresivna inicijativa potekne od ipojedinca ib određenog broja Ijudi, ko stoji iza njib, na čdju p>odršku mogu raounati dok su u manjini. To, često, ne može ni sindikalna podružnica: u njoj su prisutni oni odnosi koji inače vladaju u radnoj organizaciji. Upravo ova poslednja činjenica upućuje na sledeče; prvo, učiniti 'sindi- ; kalne forme odgovomijkn i sposobnijim da deluju u staInom kontaktu da dinamičrmm procesima u „bazi”, sa -društveno-prodtikcionkn odnosima kakvi se stvamo manifestuju; i, drugo, stvoriti takav organizacioni i akcioni mebanizam sindikata koji će povezivati progresivna nastojanja nastala na izoliranim punktovima, tj. izvući pojedinačna zbivanja iz izolacije u javnost, te obezbediti podršku širokog kruga članstva progresivnim rešenjima, ma kobko ona biia specifična za pojedinu radnu organizaciju ili oblast društvenog rada. 4. Klasnu suštinu samoupravljanja izvodimo iz onoga što predstavlja krajnjd njegov cilj, programatski sadržan u pojmu oslobođenja rada. U kontekstu našib razmišljanja o ulozi ili misiji sindakata danas u nas, polazimo od teorijske pretpostavke i iskustvene spoznaje da samoupravljanje, odnosno njegov ,gnehanizam”, ne ukiida automatski i najamne odnose, tj. one dmštveno-produkcione odnose u kojima postojd eksploataoija jedne ‘društvene grupe ib sloja nad dmgima. U svojim višestrukim pojavnim obbcima najamni odnos se probija kako tamo gde ~još nema usavršenib : sistemskih iii organizacioniih rešenja”, tako d tamo gde samoupravljanje samo formalno, samo kao ,gnehanizam” deluje bespretkomo. Ovde, u ovoj činjenici postojanja prilagodljivdb oblika najamnog odnosa pod samoupravnom fasadom, te u koegzistenciji etatizma i samoupravljanja, sindikat mora naći mesto i platformu svoje akcije. UopIteno, možemo reda da će akcija sinđikata biti plodotvoma ako bude uspela da suzbije draštvenu premoč onib snaga fcoje su po svora objektivnom položaju u stanju da tu premoć održe i upotrebe uprkos samoupravljanju. Kontinuitet akcione orijentacije sindikata nalazi se u borbi protiv svnb otvorendh ili prikrivenih oblika egzistiranja najamnih odnosa, koje samoupravljanje može samo postupno ukidati. Naime, samoupravljanje, koje je po definioiji negacdja najaranog odnosa, progredira dugo ugrožsno