Gledišta

; Manhajm navodi primere neistinite, „pogrešne svesti”: u etičkoj, teorijskoj svesti, kao i pri orijentaciji u svetu, pogrešna je i ideološka ona svest koja svojim načinom orijentacije nije dostigla novu stvarnost i stoga je zapravo skriva prevaziđenim kategorijama. U trećem poglavlju, koje nosi naslov ~Da li je politika kao nauka mogućna”, raspravlja se uglavnom o problemima teorije i prakse. Polazi se od primera kako se ovaj problem uvek dmkčije uobličava u skladu sa različitim političkim stanovištima. Analiziraju se: birokratski konzervativizam, konzervativni istorizam, libelarno-demokratsko građansko mišljenje, socijalističko-komunistička koncepcija i fašizam. Dalje se razmatra mogučnost sinteze mišljenja, kao i problem nosioca sinteze. Polazi se od stava da ta sinteza treba da bude dinamička i relativna, što uslovIjava nosioca sinteze kao relativno besklasnog sloja koji nije odveć čvrsto ukorenjen u dmštvo. Takve karakteristike Manhajm nalazi u „društveno slobodno-lebdećoj inteligenciji". Nakon analize osobenosti političkog znanja, kao i mogućnosti njegovog prenošenja, ukazuje se na tri moguće sociologije saznanja: 1. da se poriče karakter istinitosti i saznajni karakter političko-istorijskog znanja; 2. da se ovo znanje „očisti” i da se izdvoji ono što je „vrednosno neutralno”, „nadistorijsko”, „naddraštveno” i sl.; 3. s obzirom na to da je skoro nemoguće izdvojiti vrednujući momenat, da se insistira na konstitutivnom značaju voluntarističkog elementa za saznavanje na političko-istorijskom podmčju. U četvrtom poglavlju Manhajm govori o utopijskoj svesti. Nasuprot idejama koje odgovaraju egzistenciji onakvoj kakva je ona u datom trenutku, postoje dve velike gmpe problema koje transcendiraju egzistenciju. To su: ideologija (ideje koje transcendiraju egzistenciju ali nikada ne ostvamju svoje sadržine) i uto-

pija (ideje transcendiraju stvarnost ali i prelaze u delovanje tako da ovo ~u isti mah delimično ili potpuno razara postojeći egzistencijalni poredak”). Zatim Manhajm ispituje oblike utopijske svesti i analizira: orgijastički hilijazam anabaptista, liberalno-humanitarne ideje, konzervativne ideje, i socijalističko-komunističku utopiju. Peto poglavlje ima naslov ~Sociologija saznanja”. To je, u stvari, članak koji je objavijen u Firkantovom sociološkom rečniku. Ovde Manhajm rezimira i sistematiše svoje shvatanje. Za razliku od učenja o ideologiji koje „razobličava manje ili više svesne laži i, prikrivanja interesnih grupa u društvu, a posebno političkih partija” (str. 214), sociologija saznanja posmatra neizbežnu uslovljenost struktura svesti u datom dmštvenom prostoru. Egzistencijalna uslovljenost mišljenja može da se tvrdi ako se: 1. pokaže da vanteorijski razlozi utiču na nastajanje i uobličavanje svakog datog mišljenja, i 2. ako se ovi faktori posmatraju u svom intenzivnom delovanju, tako da se vidi kako oni ~prodim u sadržinu i formu, u obim i način formulisanja nekog iskustva ili opažanja, jednom reči, na sve ono što ćemo nazivati strukturom aspekata nekog saznanja”. Stmktura aspekata možemo pripisati određenoj dmštvenoj epohi pomoću: analize značenja primenjenih pojmova, fenomena suprotnih pojmova, nedostatka određenih pojmova, strakture kategorijalnog aparata, dominirajućeg modela mišljenja, stepena apstrakcije i ontologije koja se uzima za pretpostavku. Transcendiranje utvrđenog činjeničkog materijala vrši se pomoću relacionisanja i partikularizovanja. Relacionisanje se sastoji u tome što se pojedinačni iskazi, stavovi, norme, mišljenja uključuju u odgovarajuće tumačenje sveta koje se zatim dovodi u ve-

1775