Godišnjica Nikole Čupića

941

А он гађа пушком, не престаје, Попијева танко, гласовито — А кливује и живе ин мртве, Види страшну уру пред очима,

Радозналост је једна од главних црта безазлена народа. И по ономе о чем пита, види се шта га интересује и вакав је сам. Кад војвода Драшко доходи из Млетака, шта га питају Црногорци — „Какав народ бјеше на те стране“ ; „бјеху ли згодни и богати“ ; „бјеху ди им какве куће“; „бјеху ли јунаци“; какви им „судови бјеху“; „мишљаху ли у свијет за кога“, па да ли што и за њих распитиваху; „бјеше ли игре у Млеткама“ н какве; да ли се п код њих поје уз гусле; какав им је владар; како дочекују и госте странца. И чисто им је мидо, као деци, кад чују да је у Других све горе. За то и вели Лазо Богдановић у Лажном цар-Шћепану: шта је вајде, ако би и знади „штогодо свијету“.

Знавање је коме треба добро, Зло велико оном ком не треба,

У свим чистим српским крајевима нема веће милости од братске и сестринске. То је најидеалније пријатељство, којим се народ поноси. За то „сви главари плачу“ кад сестра Батрићева кука за братом. | — Мој свијете изгубљени,

сунце брате ! Моје ране бев пребола,

рано љута ! Моје очи извађене, |

очни виде |! = — Што не чува младу главу 2

Људска вило !

Што крвника њом наслади2 братска дико !