Godišnjica Nikole Čupića

Свак је брат ми тко м' људекостју срета, Којом' 'но смо узајмнице дужни; Ил је врлост за простака сама

И лукавство мудрост замењује 2 Тужно ј Марку добра чекат у злу, И за језик објешена жуна

Виси жива, него када мора

Но док вјере п брда се топе

Дрини = = | |

Једним славно ј заклонити многе

бе о он | |"

Кад ко ником, тај ни себи нигда,

Редко с' види, што се већ имаде, Јер се гледа што се жели јоште, Срећа л' руке ак' и пружи коме За крила се уФатити брани Тко то захте, и оне му с' омкну.

Искре без пламена, узгредни продукти! Један пут само у целој Сербијанци саставиле су се у пламен. То је у песми уОрпска вјечитост“, у којој је оплакана пропаст Србије 1813 године. Силна туга прекинула је за час хладно причање еп-

ског историка, да песник протужи:

Схорите се највиша небеса, Чрезмјерије потреса вас људско! Уплач'те се брда и планине, Процвилите мравеж и пауци, Вјетрим' хучи дрвље и камење, Цвјетне луке и зелени лузи! Сневесел'те с' и воздушни пјевци, Бризи страни и младосни вазда,