Godišnjica Nikole Čupića

344

јемцима бити за све и свијем га служити и слушати, као што ће и остали сви Серби, до вијека и у саму смрт, тека дам он хоће пристати и почети што му совјетују, па прокуша срећу одлакшати народу барем штогод невоље и зулума и угњета, па и осим тога што Бог да и колико се више узможе одбранити, те коликогод и штогод боље доживјети“. Срећних људи није много било у свету. Потпуно срећнога човека можда никад није ни било, можда никад не може ни бити; јер се срећа без несреће не би могла ни разумети. Али оно што се обично каже буран, мучан, патнички живот, не опажа се толико код обичних људи. И смрт их покрије заборавом, па — ништа. Али што знатнији човек, што кориснији и плоднији његов живот, што веће његове врлине и заслуге — све више боле болови, које је он у животу поднео и заборав, који га је по смрти наследио. Тај је бол у људи растужење њихове племените жице душевне, која том тугом тужи сама за собом. И кога неће обузети сетна туга, кад прочита, ове редове Игњатовићеве: „С почетка 1849 (годину дана после смрти Симине) у Београду први пут ступим на српску земљу. Питам једнога, другога, кога, сам сусрео, за породицу Симе Милутиновића; нико ми ништа не зна казати. Чудио сам се, како да су немарни према Сими и његовој породици; држао сам, да нема Србина, особито у Србији, који према Сими и његовој породици не би стајао са пијететом. Један мој пријатељ замоли једнога младића, који је данас у већој служби, да му покаже Симин гроб. Изиђоше више њих на поље, али га не могаше одмах наћи; тражишега непоуздано тамо амо. С великом муком нађем му породицу .. СА како је пријатно наћи који ведар дан у животу таких људи, „Једно јутро — прича Игњатовић о Сими, кад је у Будиму 1838 био — у пролеће пробуди ме Сима у два сахата. „Устај Јакшо! водићу те некуда, па добро упамти све што ћеш видјети“. Питам га, шта ће то да буде; неће да ми каже. Води ме далеко у будимске брегове. Станимо се на једном красном