Godišnjica Nikole Čupića

341

ротињи. Сима је био геније. Сувременик Бајронов — био би му парњак, да је био Енглез. Да се родио педесет година доцније био би оно, што је Његуш и Бранко. И највећа сила друштвена продукат је свога друштва и свога времена. Сви појави

нашега друштвеног живота показују нашу малешност. Они

могу блистати интензивношћу, али не величином. Ми меримо нашу литературу — вели један писац! — по великим европским литературама, па нам се све наше чипи слабо, незнатно ; а то је погрешно. Ми немамо, и за дуго још нећемо имати, Шекспира, Гетеа, као ни Хумболта, Дарвина итд.; али се песничка снага Симе, Његуша, Бранка може мерити с највећим снагама песничким.

Сима је донео на свет најкрепчу, најздравију, најодабранију клицу песничку, божанствен дар. Земљиште, на коме се та клица развијала беше — његово доба. То двоје није могло бити друкчије него што је било. Али нарав његова, његов живот, његове науке беху тој клици — гајиља. Гајење је трећи најважнији услов развијања. Ту не беше Сима срећан. Нарав његова беше сувише бујна, готово есцентрична. Живот му беше песничке среће. „Много је горких чаша у животу своме испио“, вели један биогра. > А науке његове бејаху врло неправилне.

Али у обилатом раду Симину има још пуно јаковног, мирисног цвећа. Моја је намера била и њега показати. Једна, мала кита узабрана је овде. Да је простор овога чланка, допуштао, и већа би била. Из све певаније Симине могло би се много више набрати. Цвеће ово ћути сакривено у густој трави, која је жудној литерарној публици мирисала некад као најлепше цвеће. Али још има доста цвећа. Грехота и немар би било оставити га тако и даље. Наша је литература још

' Јов. Ристић у студији о Јов. С. Поповићу. Гласник др. срб. слов. 1856. 2 Срб. Новине 1848 г. Бр. 1.