Godišnjica Nikole Čupića

РИМСКИ ИСТОРИК ТАЦИТ

од

Е

ПРОФ. јв. ЈЕИКОЛАЈЕВИЋА

Махијавељ се умивао и навлачио чисто рухо, кад год би хтео узети у руке којег омиљеног класичног писца. И данас још, кад су науке одмакле у својим резултатима далеко од оне белеге, код које су биле у ХМ веку, и кад су на пољима елегантнога писања изређали се људи, који се створовима својим могу са чашћу упоредити с великим старим песницима и вештацима у стилу, и данас изображен читалац, онако као и славни секретар Флорентијске републике, свечанијим расположењем приступа делима, која су нам остала завештана од старе цивилизације и старих народа. Ми та дела читамо са осећањем сличним оном, какво нас прати кад претурамо посмртне листине каква пријатеља или љубљеног ђенијалног мудраца. Ми улазимо у њих са неким суморним поштовањем какво нас прати у старинске храмове, који нас у истом тренутку сећају на величину човечијег духа и на ништавило његове расе.

Судбина старих народа даје светости њиховим духовним делима.

Али има још нешто, што чини да наша модерна књижевност , која је у многом погледу богатија, кориснија сво-