Godišnjica Nikole Čupića
Срце вам је добро, песма вам је Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи Па се место срца ухватно лед.
С белом булом,
Са зумбулом
Шарен — рајем.
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лепиром,
Летимо ти ми
Срца топити —
Ћију ћи! Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани, Увело је цвеће, одбего ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Из' к'о тужан мирис увела босиљка Једна тешка рана, тежак уздисај,
Друга се песма, зове Поноћ ... Углуво доба ноћи песник је будан у својој соби. Мисли су му растерале сан. Али то није права, будноћа. То је неко чудно стање, у коме уморена телесна махина одиста спава, нити је воља кадра да је подигне и покрене, али мисли бујно струје и распињу се, као да би хтеде разбити свој теЛесни ковчег. У један мах се учини песнику, као да чује нешто. Све је иначе мртво све мирује, — само се тај један шум привлачи
По тамном крилу неме поноћи, Ко грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини Лагано хуји — к'о да умире, Ил' да из црне земље извире