Godišnjica Nikole Čupića

будих се и нађох да сам славан« могао је сада рећи, »пробудих сеичух, да сам чудовиште«.

Одлазак његове жене дао је прилике непријатељима да излете. Журналистика је била срество, а уз журналистику стала је цела публика. Кривица је сва бацана на њега и да се она још докаже и потврди, измишљане су нове или скупљане старе приче о ужасним и не чу“ вепим скандалима песниковим.

Каквим ти га именима нису у журналима називали, какви ти му греси и злочини нису потуривани. Све оно, што има грешног у раду или мислима његових јунака, приписивано је њему самом. Он је био Нерон, Хелиогабал, Турчин и шта још не. Милостивим госпођама, које су се, до јуче, преоблачиле у мушко одело да га виде, он је сад постао чудовиште. На улици, кад би изашао, звиждали су му и бацали се камењем за њим. Цела публика енглеска, која буди узгред речено, од времена последњих Штуартовића никад није била тако неморална, као тада, у време владе принца— регента, узрујала је се против песника као силног рушиоца морала. Таква је вели Лорд Маколеј, у својој лепој студији о Бајрону, енглеска публика, она има своје ћуди у погледу на моралност као и у погледу на моду, које се у извесним епохама правилно а без дубоких каквих разлога мењају.

Што се тиче Бајрона и његових тадањих осећања према својој жени, она су исказана у једној нежној, елегичној, песми, што почиње стихом »Збогом дакле и ако за навек« која би, као што су говорили неки, у срцу иоле љубазне жене залечила рану ако би какве озбиљне и било. За својом ћерчицом, Бајрон је вазда жудео, распитивао о њењом напредовању у образовању; њену слику и пламичак њене косе носио је уза'сс на целом путу, на који ће га сад судбина завитлати.