Godišnjica Nikole Čupića

те н=

у Швајцарску и настанио се у Женеви. Тај пут описан је у Ш-ћој песми »Чајлд Херолда«. Ту, у Женеви, састао је се са Шелејом, песником, ког су сличне направде изагнале из отаџбине. У друштву с' тим необичним човеком и песником походио је стари замак Шилон, и обишао оближње алпијске пределе које је онако величанствено описао у свој драми »Манфреду«.

Дружење са Шелејом, пантеистом, оставило је трага у делима која је Бајрон тада писао (н пр. сцене с' духовима у »МанФреду« и »Кајину«ј.

Још те исте, 1816 године, прешао је Бајрон у Италију, и настанио се у Мљетцима. Стара, упала, меланхолична варош на Јадранском мору, имала је нешто, што је било сродно души његовој. Путовање п живлење у Италији (описано је у ТУ песми »Чајлд Херолда«) било је врло значајно за Бајрона. Јужначко, италијанско небо, лаки и весели живот Италијана, опијен вазда уживањем; лепота женскиња и т. д. Све је то на северњака, Бајрона, у ком је свакад било наклоности к' уживању, силно упливисало; све је то њега опијало, заносило.

Њему је тада било 29 година.

Незадовољник, меланхолик, какав је Бајрон до тог времена био, постаје сад прави Дон-жуан, и путници из Енглеске, који су свраћали у Женеву и подилаћивали гостионичарске момке, да могу из заклона гледати, неће ли видети каку скандалозну сцену својих демона песника Бајрона и Шелеја, могли су из Мљетака понети, за утеху леди Милбахове и својих земљака, какву чуднију причу о његовом разврату. Бајрон, као и Гете, где је год дошао, имао је својих драга.

После неког времена, по доласку у Мљетке, настанио је се у једном лепом дворцу на »великом каналу.« Ту је била права оргија. Бајрон је живео као султан, окружен одалискама, између којих је, лепа Маргарета Коњи,