Godišnjica Nikole Čupića

И људи су у том свом очајању заборавили на своје страсти. Они су ложили ватре, да живе. Престоли, палате краљева, колебе сиромаха, станови свачег што станује, све је попаљено, за светлост. Вароши су паљене и људи су се скупљали, око својих кућа у пламену, да се још једном у очи погледају. Орећни су били они, што су живели око вулкана. Нека страховита нада одржавала је цео свет. Горе су запаљене, али мало по мало, оне су попадале и усахнуле; дебела стабла гасила су се у прасци. Опет је било све црно, На лицу људи, при овој очајничкој светлости, имало је нечег пакленог. Неки су лежали на земљи, крили очи и плакали. Неки су наслонили лице на песнице и смехали се. Неки су трчкарали тамо, амо, и хранили сиротим горивом своју мртвачку ватру; дизали очи — у неком лудом страху — тужном небу, покрову мртвог, целог света, па су опет проклињући падали у прашину, шкрипали зубима и урликали. Дивље тице кричале су и у свом страху падале су на земљу, лепршале крилима. Животиње, најкрвожедније, ;пришуњавале су се, упитомљене и плашљиве; и змије су пузиле и заплећале се између људи али нису уједале. Људи су их убијали да се хране. Рат беше за један часак престао, али је опет настао. Храна се куповала крвљу и сваки је намрштен, седео, одвојено, да ждере. Није било више љубави, земља је имала само једну мисао, мисао смрти; смрти присутне, без славе... Глад је гризла утробу; људи су умирали, и нико их није сахрањивао. Мршаве прождирали су мршави. . .. . Мало по мало цео је свет помр'о. Али два човека, у једној великој вароши, преживела су; и они су били непријатељи. Они су се срели код жишке што је издисала на једном олтару, где је била хрпа светих ствари скупљених за профану потребу.

Дрктећи, својим леденим и мршавим као скелет, рукама