Godišnjica Nikole Čupića

1:96

да се двали трили његова комада изнесу и на бину. И ако у њима, свима, има пуно описа велике лепоте, и ако су и страст и говор, готово увек, силни, и акоу дијалозима његових драма има често, Шекспирове јачине, опет оне, (осем можда »Сарданапла«) немају оног, чим је баш, драма удесна за представљање. Радња драмска, обично, није довољно брза; карактери, осем женских, махом нису довољно индивидуалисани; на главне јунаке обраћена је, као у епу, сва пажња, тако, да други карактери губе сувише од своје важности и независности; па и сами главни јунаци, на којима се највише радило, махом су тако раздражени, страсни, необични, болесни, да, у таквом стању, коче брзину радње. Они излазе пред нас као неке загонетке којима треба објаснења.

Бајрон је се држао класичког лдраматуршког правила. Он је, противно Шекепиру, Лопе де Вези, Калдерону и другим великим модерним, романтичким песпицама, вазда држао за главну тајну драмске вештине, одржавање јединства времена, места и радње, као што је и Александра Попа ценио више од свих других, доцнијих песника. Чудновато је и занимљиво, да се Бајрон, који је, силином својих осећања и страсти, карактером своје песме и својих јунака прави романтичар, држи тесногрудих правила класичке поезије! Изгледа, да га је особито очаравала правилност и симетрија класичке технике. те је се он, модерни титан, страсни Германац није могао ослободити, као што се може видети и из једног писма његовог Муреу, које се често наводи, у ком он упоређује класичку пи Попову поезију са лепим храмовима класичким, а романтичку песму, са Фантастичким пагодама индијским, турским џамијама, египатским пирамидама. »Ви можете

Шекспира и Милтона назвати пирамидама, али ја волем