Godišnjica Nikole Čupića

198

и прислушкивати му кад | јесењи ветрови певају своју вечерњу песму. То су била моја задовољства; то, и да сам сам; јер, ако би ме створења, од којих сам и ја једно, — а мрзим, што сам — срела на моме путу, осећао опх да сам понижен до њихове низине, да сам опет, само блато. После сам, у свом лутању, слазио у пећине где смрт борави, и тражио њене узроке у њену делу. Труле кости и лубање, и брежуљци од праха човечијег, шапутали су ми истине најтајније. После сам, годинама, проводио дуге ноћи у науци, која се само у стара времена учила. И моје је око, после многог труда и времена, после страх овитог искушења и испаштања какво, у себи, има моћи над ваздухом и духовима што облећу ваздух и земљу, над простором и насељеном безграничености, могло загледати у вечност, као што су пре мене могли магичари.

»И моје знање дражило је жеђ за знањем; с' њим је расла моћ и радост овог најсветлијег ума док.

. . . • . . . . . . . . • • • . . • . . . . . .

»Нјено је лице личило на моје, — очима, косом, цртама, свим, до сама звука њеног гласа, свим је, говорили су ми, наличила на мене; само је све то оило нежније, све је то било ублажено у лепоту. И њу су исте мисли усамљивале и носиле из друштва људског. И она је истраживала сакривене истине; њена је душа могла да обухвати васиону. И, нису, само то, биле њене моћи, него је с' њима имала и нежнијих способности, него што их ја имађах. Она је имала сажалења и суза, а ја их нисам имао; она се могла смехати — а ја нисам могао. Она је имала нежности, ње сам и ја имао али само за њу. Она је била снисходљива, а ја то нисам никад био Њене су погрешке биле моје; њене врлине, само њене. Ја сам је љубио и убио. Срце је њено пукло гледајући

НаДАМмОде а а о 25 ет У ЕИНИ Ве РЕНЕ УРАН ЕРАЋА ЕЛ он ванвои тонике