Godišnjica Nikole Čupića

294

се, међу тим, не записују ни у најопширнију библиограФију дела Даничићевих.

Овај рад његов почиње чак од познанства с Бранком Радичевићем!. Кад сам се сам као младић разговарао с њим о Бранку, дивећи се лепоти стихова и чистоти језика Бранкова, он ми је приповедао, како то све у Бранка, није случајно, него како је Бранко с особитом пажњом језик учио. Памтим добро, да ми је два три пут приповедао, како је Бранко, ради чистоте језика и лепоте стихова , својих, читао речник Вуков од корице до корице, памтећи или бележећи непознате му речи или обрте, који би за посао његов подесни били. Онда сам се дивио тој стрпљивости Бранковој. По ондашњим мојим појмовима о песништву и о природном дару певања једва ми је појамно било, да се песник изложи таквоме једном теретном и сухопарном послу. Али знајући добро, какав је био Даничић, и како се те ствари раде, знам на сигурно, да је у томе поштовању, које је Бранко указивао језику, велики део заслуге Даничићеве, ако не непосредне, 2 оно посредне, по савету, по упуту, по објашњавању, које је, сваком приликом, морало проницати њихов другарски живот. Јер није узалуд, нити је без узрока, што је у чистоти језика и лепоти стила Бранко и до данас остао ненадмашан, А није ли та, лаким начином и другарски давана поука, највише хасне доносила, делујући од онда

!. Ово је и сам Бранко забележио познатим стиховима у Гојку, у другој књизи:

Даничићу, тебе сад братимим,

Да са срца мало јаде снпмим.

Јован Бошковић (Шесто издање у Панчеву 1879 стр. ХУТ предговора) говори ва Бранка: «Друговао је с Даничићем (којега и братими у другој књизи) више година тако, да су свагда заједно бивали, кад год нису _ радили, Поред њега се извештио онако н језику».