Godišnjica Nikole Čupića

453

врло је добро за Србију што ми је влада продужила „одсуство«! И ово.писмо показује како је мислио и како се одлучивао Даничић. Зебње његове нису се обистиниле, и 28 Маја 1879 он ми писа: „Академија је ових дана одлучила у разредној и скупној сједници о рјечнику да га радим како сам знам. Надајући се да ће вам бити мила ова одлука, не пропуштам јавити вам у хитњи,.«“

М1.

Упућени садржином последњега одељка изређаћемо овде још гдекоје црте карактера Даничићева.

ж

Људи живе међу собом и у друштву пазе један на другога, подражавају или се диве један другоме, стиде се и боје један другога, и утакмиче и надмећу се један с другим. Тим се држи друштво, тим оно напредује у свету. Отуда се људи једнако међусобно цене, отуда се међу јавним радницима, као и међу онима који се за јавни рад интересују, најчешће воде разговори о супарницима и друговима, о њиховој крепости, 0 ономе што су учинили и о ономе што могу учинити.

Из таких разговора са Ђ. Даничићем, у којима је он имао лак положај да вазда буде спокојан и достојанствен, сећам се како је људе свију послова највише ценио ао јачини разума. Он је, с разлогом, сматрао разум

1 У Августу исте године било је Даничићу истекло одсуство дато му као професору Велике Школе, и било је неких мишљења да се покуша да он из Београда даље штампање Рјечника руководи, али је остало по староме и одсуство му је продужено, како је најбоље

и било,