Godišnjica Nikole Čupića

466

Русијом. Спрам свега тога ваљало је држати и бранити мисао чисто српску, која се у пуној крепости исказивала у књижевном језику, основаном на чистим, критички пребраним законима народнога језика, и у правопису, колико логичком толико пак научном и оригиналном по својој чистоти од свију споредних историјских и Филолошких обзира. Ово последње је Даничић осећао и чинио свом силом свога снажног уверења, којим је до дна душе проникнут био. Пошто су се пак противници његови наслањали на Русе, пошто се и понеко од Руса дао чути у корист њихову; и пошто су прошлог века у наш књижевни језик унесени русизми и били оно што је требало истиснути — то је лако појмити за што Даничић није ни мало марио за Русе, особито ако се о нашим пословима баве, и особито ако би били уз познату словенофилску партију, која је по своме програму и учењу доиста увек морала долазити са своје стране у сукоб са оним основним начелима о народном животу и о народном језику у књи– жевности, којих се држаше Вук, а која још јасније сазнаваше и осећаше Ђ. Даничић.

Ово је најчистије избило на видик у почетку 1861 године, кад је у Србију дошла књига која носи наслов »„Срблбима. Посланје изђ Москве. Ланпцигћ 1860. Писана је српски и руски, и па крају је потписано једанаест руских књижевника словенофила. Књига је, заиста, чист израз онога што је најрђавије у словенофилском програму, на име културног реакционарства, обученога у меку кожу националне старине и националних навика, при којима свак радо остаје. Књига не каже да неће напредак, већ пристаје на њ путовима и начинима, којпма се он нигде у ствари није вршио и којима се никад не врши. Књига учи Србе, да се чувају дружбе с осталим неправославним европским народима, јадајући се на зла која је отуд Русија претрпела. У књизи се каже, на при-