Godišnjica Nikole Čupića

ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ЗлОочиви 155

ја сам сад ту. — „Но, одговори на то мењач, видим ја, да си ти неки звекан. И мени је тако прошле године дошао око поноћи на постељу један кепец, пробудио ме, терао ме да устанем и наговарао ме да идем у село Балдух, где ћу под једном зеленом врбом код потока тако велико благо наћи, како се нигде није нашло. И да сам ја био толико глуп да по вољи једног кепеца тако далеко идем, то бих ја заслужио да добро б0удем избатинан. А теби, глупаче, који си се од једног кепеца дао завести, следује од моје руке један шамар.“ И пре но што је Ходерих и могао помислити на 0Дбрану, шамар је већ био пукао по његовом образу, пропраћен речима: „Одлази, будало, врат сломио! Зар да се дајеш заводити блесастим варкама, те да беспослен луташ без мира и покоја! Иди кући и гледај свој посао!“ 'Трговац се на Ходериха био тако ражљутио, да би овај још извукао, да није утекао. Тако је Ходерих у шамару имао на мосту предсказано зло, а добро пријатно што је требало да му се деси, била је вест, коју је добро запазио и коју није пречуо, да под добро познатом му врбом у Балдуху лежи жељено закопано блато. Он «с тога сад јури својој кући и саопштава брату, како им је срећа донела, да на своме имању, под врбом крај потока ископају велико благо. Ханфрат је мишљења да без отезања треба копати и већ одмах идуће ноћи иду браћа с будацима и мотикама на, означено место, и после кратког копања наилазе на оловни лонац, у коме налазе неизмерно већином старо благо.

Снивање о закопаном благу било је познато у Француској, како Грим мисли, већ у ХП столећу пл тамо он мисли да је извор и низоземском и порајнском веровању о томе, које се међу тим у писменим документима јавља тек у ХУПГ столећу. Исту скаску саопштава Атрикола год. 1587. из Баварске. Она по њему гласи: