Godišnjica Nikole Čupića

6 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

— Ко је капетан !

— Не знам га добро; тек је од негодико месеци ту. Зову га Димитрије Турчин.

Све црње од горега, помислих ја.

— Па где ћу ја, Ремо, ноћити!

—“" Бога ми ти ја не знам, Господине, одговори Рема развлачећи.

Минусмо Среску ћЋанцеларију, нигде ни једнс свеће.

— Виш', сви поспали, рече Рема, и окрете лево, у преку улицу.

Прођосмо некодике Буће, па се у једној 3асија пламен, опазише се неки људи, и чу се нека тиха запевка.

— Преставило се, сироче, рече Рема сам у себи: — Родило се... Бад се курталисало онаких мука... |

— Ко то, Ремо :

— Детенце мога комшије ; болује толико време од срдобоље, па је ето умрло...

После свега тога, ја смислих ни рекох :

— РГемо, ја с твојих кола нећу никуд 40 ујутру; имам добар покривач, нећу озепсти; само ти утерај кола у авлију, да ме патрола не узнемири!

— Добро, Господине, одговори он.

Уђосмо у његову авлију. Он оде те разбуди

у и две кћери. Оне наложише ватру; он ис-

ке коње, и одведе да их намири. Вративши се

вни, рече:

— Сиђи, Господине, да штогод повечерамо !

Сиђох. Велика ватра гори у кући. У про-

у прострто сена, па пружена шарена поњава,

а узглавље поређани шарени јастуци. Дома-

а, пошто се поздрави са мном, постави трпезу,