Godišnjica Nikole Čupića

14 Е из СВОЈИХ УСПОМЕНА

обичности, а не знам да ли су Брајишничка. То су: Луга Правда, Риста Кавга, в Матија Лраљ.

Обичајн тих Крајишника о славама, о Божићу, о Ивању дне, о свадбама. и о угопима, слични су с обичајима српским по другим местима. НИ они су се тих својих обичаја тврдо држан.

у говору свом имали су Крајишници неке раздве од говора Мачвана и Јадрана.

Лешничани трговци, н Јадрани с Мачванима, звали су их Бене; јер су Крајншници често изгдварали реч бена. На прилику, Муч. бено ! (ћути, Ааудаче ! кад се што лудо збори).

А звали су их и молитваши, то јест, ругали су вм се што друге клетве за онда готово нису ни имали, него су уза сваку говорили:

— БК, молитве ми Ћаћине, јес! Јес, мога ми мољења !

Колску игру као да су имали само једну једину. Нграли су обашка мушки а обашка женске. За пас се нису хватали, него за руке, н позадуго би ишли то на једну то на другу страну, па онда одједанпут стану цупкати, опет то на једну то на другу страну, брзо идући и са таким треском да је тешко неволико минута то издржати, па се онда пусте.

При оном шетању, у тој игри, кад има певачица, онда су певале по две и две, и једне другима отпевале.

Крајишници су ови, у свим тежачким пословима, били вештији од староседелаца, али ни сена, ни стогова нису свозили на једно место у камаре, него све овде онде — ваљда због паљевина.

ИН халати тежачки били су им бољи и савртенији .