Godišnjica Nikole Čupića

6%

Моја болест

На неколико дана по одласку кадета из Ваљева, ја падох у болест, и на ново пропљувах крвљу. Тада сам пушио као прави тиријаћија. То уживање научио сам био у лето, године 1851, кад сам се из Лешнице вратио у Београд, п ту се нашао е другаром евојим, Костом Поповићем Лаолцем, који је још у школи био страстан пушач. Уз њега,и с њим, научих и ја пушити. У почетку ми се нарав бунила против тога уживања, а доцније се навикох као и други, и пушио сам с правом насладом.

Разболевши се тада у Ваљеву, ја, по Савету лекара Д-ра Јована Машина, оставих дуван; чибук и оку београдског дувана дадох друговима, а сам престах пушити. И нисам дуванскога дима узео у уста до године 1960, када се, по заповести Кнеза, Милоша, морадох примити уређивања Српских Новина. Тада уз пријатеља свога, Косту Вујића, који ми је у редакцији помагао, почех опет по мало пућкати.

Од тога доба, пушио сам, што оно реку, на мену па на уштап: некад прођу месеци, а ја се не сетим дувана, а некад навалим пушити тако да не дам ватри угасити се. Али од 11 јула 1892, до сада кад ово пишем, нисам запалио луле ни цигаре!

ФР