Godišnjica Nikole Čupića

38 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА

Алп кукавац, наново помери памећу и, најпосле, умрђо је у једној лудници близу Петрограда после године 1967!

Познанетво и друговање с овим човеком мени је било и мило и корисно. И данас, кад га се год сетим, свакад зажалим: што онако велики дар, и онако ошпирно знање, прођоше онако без користи у животу !

Нека му је рај души!

Јован Ристић. Једнога дана пред подне, у почетку септембра 1854, у пространом ходнику оне куће испод Војне Академије, где је данас некаква касарна, а онда суу њој била: доле Попечитељства Правде и Просвете, а горе Попечитељетво Унутрашњих Дела, јави се један млад човек, у црним хаљинама, с цилиндром на глави, и питаше:

— Где је Господин Радован Дамњановић '

Он је тражио Попечитељева Помоћника; али како су тога човека обично звали Господин Раја, а нико није говорио Г. Радован, то се већ и по том пштању познало да је пштач неки новајлија у Београду.

У том дође Милутин Остојић, и каза нам, да је то његов земљак, Крагујевчанин, државни питомац Јован Ристић, који се, тих дана, вратио с наука.

Септембра 6, 1854, Столоначелник Попечитељства Просвете, Милан Симић, по заповести Попечитеља Баталаке, написа „представленије“ Кнезу Александру, да се бивши државни питомац, Јован Ристић, постави за Изванредног Експедитора Попечитељства Правосудија пч Просвештенија, ал да ради само у овом последњем. На Спимићевом концепту