Godišnjica Nikole Čupića

326 НЕКРОЛОГ жећи за истином, он је бирао колико поуздане, толико кратке и одабране путеве да дође до истина, не само он, него и његов читалац. Вуловићев је стил лак, одабран, примамљив, а ипак одређен и вазда веран отисак његове духовитости пи танкости осећаја. Тим књижевним врлинама евојим, он је'успевао да духа и осећања унесе и у најсухопарније научно градиво, и да га расветли неком чаробном светлошћу“ (Подмладак, стр. 887.).

Са таквим књижевним врлинама писати није лака ствар, — да се оне у свем сјају испоље треба и труда и времена — и онда није чудо што Вуловић није оставио велике зборнике својих књижевних радова. С тога би се сваки грешио о Вуловића, Бад би његове књижевне радове ценио по количини и величини, а не по каквоћи унутрашњој и спољашњој; они не представљају пирамиду, која зачуђава огромношћу својом, него убаву зграду, која мами духовитошћу и укусом својега неимара.

Са истом усрдношћу, са, којом је Никола Чупић завештао све своје имање просвети и књизи ерпској, пуно уверен, да ће и ти моћни културни чиниоци допринети, да Српетву „сване једном бели дан, — и Вуловић је приложао свој богодани дар српској школи, књижевности и науци. И кад једном тај давно жељени и очекивани бели дан осване Српетву, и Вуловић ће се спомињати као одличан просветни и књижевни трудбеник, који је допринео свитању тога дана.

Нека се не забораве стазе којима је грео и заслуге које је радом својим стицао, па ће му доиста бити вечан спомен !

24. јануара 1899. год: | у Београду. Момчило Иванић.