Godišnjica Nikole Čupića
5() ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ
У задрузи сви старији, а особито жене, уче децу : како ће седети пристојно, како ће што јести, како што радити, и држати се.
Иште се мудрости и такта од домаћина да буде свакад једнак и у карању и у миловању према свој деци (својој и братској) у кући.
Та једнакост очекује се од домаћина као старешине целе задруге; а матере могу свака своје дете одевати и китити колико год која уме, и колико може и доспева.
Поучити дете дужан је сваки старији у задрузи, а дете је дужно ту поуку примати !
Старији у задружној кући морају упућивати децу како ће кога звати рођачким именом од милоште, на прилику, оца: тата, таја, тајка, бабо: мајку — маја, нана, мама; стрица — чича, чика; а тако и брата, сестру, и све старије оним именима која су за кога.
Само кад млад задругар, у кући за жива свога оца, постане отац, онда његово дете уче да га зове чика, пли брата, држећи да је име тата још за · њега рано.
Колико старији у задрузи треба да упућују млађе мушкарце, двојином толико дужни су упућивати девојчице. То учење, то неосетно угледање на старијета, доноси чак и то, да девојка, а и млада, кад пред старијима пева, свакад држи руком пред својим устима пешкир,“да пара из њених уста старијима не би била непријатна !
Многе то чине, и не знајући рашта !
У народној песми о женидби Душановој прича се како су цареви великаши кривили Милошеву мајку што сина није свему научила, кад га је у сватове цару опремила !! ~