Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА [47

пчеле довршиле. Не може се замислити да пчеле раде по својој памети, јер „вјештина восак тако употријебити као што га знају пчеле употријебити далеко је над ониме, што би се могло захтијевати од вјештине човјечје“ — казао је Реомир још 1759 г. А Гунделах каже: Радње су пчелиње тако дивне и чудновате, да се чини као да пчеле имају памет људску. Морамо и Јапез Заппејзоп-а споменути, који каже: „Њеке радње пчелиње, кад би их могао човјек извршити, не би биле мање од чуда.“ Очевидно је дакле, да пчеле, док су у заједници, раде по урођеном нагону, по инстинкту, којега ће нам природа можда увијек остати неријешена загонетка. Само вулгарни психолози као што су Бихнер и Брем могу мислити да инстинкта нема, него да све животиње раде по својој памети. Кад би то тако било, као што би хтио Бихнер, онда би пчеле по својој вјештини и радњи биле паметније од човјека. То се пак не може замислити, као што се не може замислити, да пчеле све колико их год има у једном роју радећи једнако на длаку једна као и друга и то одмах како су се излегле без претходнога учења и без икаквога искуства, не може се — велим — замислити, да све то раде пчеле по својој памети. Пчела док је у роју, стоји под неодољивим законима, под урођеним нагоном, под инстинктом, али како се оцијепи од друштва, како излијети напоље из кошнице на пашу, ту већ иде за својим чулима. Мирис је цвјетова, вуче к цвијету, а вид је води онамо, откуд долази мирис. Кад доспије близу цвјетова вид јој, очи јој показују шаренило цвјетова и чашицу у цвјетовима, у којој ће наћи медљанога сока. Пчела кад је одвојена од својега друштва, од своје заједнице, онда се ослања на своја чула, на своје памћење, на своје искуство, на своје сјећање. Док је пчела у заједници, дотле је подложна инстинкту, а кад излети напоље из кошнице, онда управља њом њена интелигенција. Ми смо напријед примјерима показали шта је инстинкат, а шта је интелигенција у пчела и сад можемо прећи на књигу Бихнерову: Ап дет СејзђевЈеђеп дег Тћеге. 10%