Godišnjica Nikole Čupića

~,

ГОДИШЊИЦА.

смо већ добар час ипо. На послетку се указаше прел нама гомиле кућица и вршкови цркве. То је био Гоопић, главно местанце и пуковски штаб Личкога Пукг. Одмах пођемо у пошту, надајући се да ћемо, по уверавању сењскога поштара, тамо наћи згодан стан пи да ћемо добити коње да продужимо пут. Али је пре нас стигао Љ. Гај, који је, као што се види, ноћио ближе, у Перушићу“. Чим су наша кола ушла у поштанску авлију, на окно се помоли, у јутарњем оделу, поштарка, жена с оштрим и звучним гласом, и објави нам како не можемо добити ни стан, нп коње. Све је то уграбио Љ. Гај, који ма да је устао позније од нас, ноћио је ближе ка Госпићу. И ето се није обистинила пословица да „Бог даје ономе ко раније устане“. А то је нарочито годило мени, који сам природни и заклети непријатељ рањења !

Али није годило никоме што смо на једанпут остали и без коња и без крова под голим небом, ма како да је оно било прекрасно и плаветно. На срећу нам добри поштарски момак показа у околини „биртију“, гостионицу, где заиста нађосмо п засебну собу која нам се потпунце стави на расположење, и где нам обећаше у скоро приготовити и ручак, који, такође, припада међу неопходне путничне потребе. Али наш кочијаш није никако могао да извуче кола из поштанске авлије, и ваљало је на рукама преносити ствари у наш нови стан.

Надгледајући тај повао, ми смо стајали пред поштанском кућом на пијаци, главној и јединој у Госпићу. Пијацу је кравила и лепа католичка црква и куће у којима су се смештале пуковска и месна команда. С тога ми привукосмо на се општу пажњу и радозналост. Из команде изађе стари војник и заиска да нам прегледа и потпише пасоше. Пролазници су нас разматрали као незнане људе, случај који се овде не

1 Др. Људевит Гај, познати словениста и патриот, који је живео у заг'ебу и тамо издавао своју знамениту „Илирску Даницу“, која је, у истини, била даница умственога и књижевног новог рођења Словена Хрвата. С њим смо се случајно сусрели у Сењу, откуда је он, као и ми, предузео пут дуж Јадранског Мора у Црну Гору. С њим је заједно путовао Антон Мажуранић, професор гимназије из Загреба Кренувши сеи ми и они у један дан из Сења, ми смо се после једнако то сустизали то мимоилазили, докле се, на повратку из Црне Горе, нисмо последњи пут сусрели у Дубровнику. и ту се опростили и растали коначно.