Građa za istoriju ustanka i ratova 1875.—1878. godine

25

био на Цетпњу, стигоше у Суторину из Бена 750 пушака и 10.000 фишека; ово je оружје набављено новцима различптих комитета и намењено устаницима у логору на Зупцима. Пеко Павловпћ обманом пренесе ово оружје на црногорско земљиште, људе отпусти a оружје испрати на Цетиње, ослањајући се на некакво раније упутство ! Али, најиосле, 11. децембра Љубибратпћу je оставлена потпуна слобода рада. На крају ове главе износе се биографија Лазара Сочице, Пеке Павловича, Богдана Зимоњића и других Јстаничких вођа. Сочица je родом из Пиве, унук игумана Теодосија, који паде у претпоследњем устанку херцеговачком под Луком Вукаловићем. У овом устанку Сочица je један међу првима, заједно са Вулом Хаџићем који погибе у битци код Муратовице. Њему je тек 35 година, средњег раста, лепа појава са изразитим голубијим очима. У устаничкој војсци он врши .дужност начелника штаба, саставља планове за битке, пише позпве и прокламацлје. Пеко Павловић или Војиновић глава херцеговачких устаника одржао je више важних и знаменитих победа над Турцима. Родом je из Црне Горе и припада оном колу устаника, чија je слава у 1860., 61. и62 години брујала по свој Херцеговини и Црној Гори. Његови су другови готово сви изгинули, а на име: Јован Баћевић из Бањана, Ђоко Радов Бањанин, војвода Илија Ђуканов из Цуца, сердар Шћепан Радбјевић из Нева, Петко и Драго Обренов Ковачевић из Грахова. Од његових другова остали су у животу само Миле Марковийа и Лука Петковић. Њихова су имена позната свима Турцима, свима булама, јер љима оне плаше своју децу. Отац садашаег црногорског кнеза Николе 1., велики војвода Мирко Петровић јако je волео ове јунаке и њпхова дела опевао у херојским песмама, које су штампане на Цетињу под именем „Јуначки споменик“. У овим стиховима испричана je цела историја тога херцеговачког устанка. II Пеко Павловић je један од оних, који не заузима последње место у тој књизи. Он je био у свима испадима и окршајима протпву херцеговачких Турака из Корјенића, Билећа и Никшића. Његове су чете долазиле и до Невесшьа и узнемиравале су Турке у самом Мостару, и ако су их шти-