Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

РЕЦЕНСИЈА 1 ПО ПО КЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСНУМУ“ 141

е то: метне мало бурмута у носђ, отђ Боего тако кине, да спрома монђ ами као громомљ ударенђљ на земло посерне.“ (— Валн да е 17. Сочинитељ пмао бурмутицу предљ собомљ кадљ е ово писао, па заборавто, да е дуванђљ донешенђ изђ Аме_рике у Европу 1530те године — то е готово на 200 година послје Бурама и ЉЛобомира! — а бурмутђ вала да се Ттоштђ мало доцније почео правити и шмркати. —) Како е Светозарљ узео Бурама вљ себи, и монљ ами говорто за нђга старомљ тосподину: „штета велика за оваго младитља (наппрте-бнише момак, па стареце, па садђ младит!) што се тошљњ учто нје !“

~

96

У другоп приповједки стоп како е Влаџко украо Драгинјо; како е слуга срео Ллобомира и Светозара, и казао имђ, да иду скоро (— брзо: одма: а скоро значи ишаплајћ, ппрег —) дома. „Што е% Тражи ме тко, —- Не тражи васљ нитко, отговори овап, но да тражимо мн оно, што смо изгубили, и милостива Госпол послала ме Вамљ лвити: — Што лданљ' Да се нје намљ какова штета догодила ' Не хвала Богу штета, друга, но неџма намљ отђ синотђ Господичне Драгине;“ (то е готово као оно што приповједао: А да ше што штете омлој те вала Богу ништа, до два вола тредна (оћерали Турцн) # два стражна п четири средна — ); како е Оветозарђ отишао ноћу (неказавши Лиобомиру) сљ Бурлмомђ у поћеру; како су дошли у гостилникљ и заповђдили „оббдо донети,“ али Светозарђ ништа нје могао окусити, него заискао чашу вина. „Кадљ ал ето ти имљ корчмарице, жена доста млада и лбпа, восхитисе красотомљ младогђ; умилнни погледђ баци на него: А што е намђљ младни Господинљ невесео осмђивалотвисе лобко рекне, и руку му на раме наслони.“ А Бурамљ одговорјо: „није му нешто добро, — валђ да су 620 вљштице изђле.“ Како е Светозару, кадљ су легли у поло да спавало, дошао некаковђ дулљ (у виду калугљера) и казао да еонљ нђговљ Ленђи, а онљ казао: „1 то не вђруемђ! то нте истина! тн си дошао мене поплашити, но л се тебе не боИмЂђ, — мн нисмо 1долопоклонницн, да се отђ кое каковнхљ измешшленннхђ духовђ плашимо, него смо мужественини и просвфшценни (— Г. Сочинитељ и нђговђ Оветозарђ мисле да е већљ то напвеће п савршено просвћшенје, кадђ човекљ невђруе да има духова! —) хрјемани; то рекши исправисе и сђдетњи потергне меч: Бураме!“ А духђ му казао да не буди друга, и да се онђ не бон ни нђ%гова мача ни друга; „пл самљ духљ