Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

bez skaniivania uzaimi meku tudu Sšoliu s naše stelaže i slasno DOiede obrok. "Treće su bili slučaini gosti, koji su došli na sat dva u logor.

Čuo sam ih, zdjie se čude, da ie na logoru ukočeno, da nema dosta priiaznosti. Možda su imali pravo. Ali su zaboravili, da se na ovome kempu istom izgrađivalo zaiedinstvo, da smo svi bili zabavlieni uz svladavanie tehničkih pitania logorovania gotovo samo stvaraniem logorske zajednice. Pa ako se Karlu ioš i pod krai logora činilo, da su se liudi dobro osjećali samo u maniim zajednicama, u svome društvu, a da se nisu tako dobro osiećali, dok su bili svi zajedno, onda ije to maibolii dokaz, da je vriieme logorovamia bilo i suviše kratko, a da bismo bili mogli odgojiti sve kempaše toliko, te će se svagda i u svakom časl osjećati voliko među dotad potpuno nepoznatim i stranim liudima.

A za one goste, koji su iz toga kovali kritiku, vriledi Hnicmačka poslovica: Man soll dem Narren kein ungebautes Haus zeigen! Jer on ne će moći da shvati, kakva će biti kuća, kad bude izgrađena. Ali svi mi, koji osiećamo odgovornost za Savez, koli gradimo i izgrađuiemo Savez, svi mi znamo, da zidamo veličainu Dpalaču, svoi duševni dom. | (e)

VJERA.

Naša dva Erev Šabata nisu doniiela onoga zanosa i Ome religioznosti. kojoi se možda po gdiekoji između mas nadao. Ja sam nima potpuno zadovolian, napose drugim dočekom Šabata. Kako li sh se svečano i ozbilino spremali za službu božiu i oni, koji kod kuće možda ioš nikad nisu vidjeli i osietili razlike između subote i obične svagdašniice! Mirniie no u ikoiemu hramu stojala ie naša »općina« oko predmolitelia i s nehotičnom pobožnošću slušala molitve. Kako i ne bi naš doček Šabata ostavio doimova u svakoi duši! Stojiali smo u poluokruzu, a oko mas polukruz crnogoTice. Pred nama dievojke na okruglome, a poput stola zlatko ofpilienom paniu, pokrivenom grimiznim Dokrovcem, smiestiše subotnii stol, koji ie u isti mah imao da bude oltar Tramski i stol naše omladinske porodice.

Veselio sam se, kad sam osietio, da možda iedini puta na ]1ogoru svi bez izuzetka pjevaiu, da im se uznose srca pozdravliaiući Šabat himnom »Leha dodi«. Rado sam pratio PRikova. čuvstvovao s Jožilem i s vierničkom pobožnošću primio od Mošea komadić hlieba za »Moci«. A kad smo se ma koncu svi pozdravliali »Šabat šalom!«, bio sam potpuno Zaboravio, da smo mi to prvi puta zaiedno: meni se činilo, kao da već godinama zaiednički krećemo u Ssusret Kneginii Šabat, ali kao da ie ona istom sad došla među mas, a da će odsad uviiek boraviti među nama. (Š)

426