Ilustrovana ratna kronika

Стр. 44.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 6.

јунака за веру и домовину погинулих у битци косовској, унишла је у царствујушчи град — Скопље и у стару ерпску патријаршију Пећ. А одавде је наступила у славну Метохију, у којој је било три стотине шездесет манастира, цркава и школа и откуда је патријарх Арсеније Црнојевић извео цвет српског народа... И ено се војска ближи: Онамо, онамо, за брда она, Казују да је зелени гај Иод тим ее дижу Дечани свети. Молитва у њих присваја рај. И одовуд ће за неколико сати пешачења да уђе у Ђаково, метрополу српске наЈке, просвете и уметности аа време царства, где јесрпска омлад и на црцила знање и мудрост дубоку и луч просвете разносила у све крајеве простране царевине... А од Скспља поносно ступа војска другом крају Метохије сјајне. Онамо, "намо, да виђу Призрен Та то је моје, дома ћу доћ' Старина мила тамо ме зове Ту морам једном оружан поћ ! Приближава се Призрену, да пободе победоносну трсбојну заетаву на Душанов град, који отвара своје древне капије, да прима српс.ке в^.тезове. Миље, плам, задовољство, срећа об^зима нам душу и у машти гледамо слпку Призрена. А Призрен град стоји на брегу и чека осветника. Испод њега тече поток призренска Бпстрица, око кога се на три километра раширио Призрен са својих 12 хиљада кућа и 60 хиљада с-тановника, од којих су православни Срби 12 000, му слвмански Срби 36 000, поарнаућени Срби 1500, Османлије (праки) Ту| ци 600, Арбанаси муслимани 3000, римокатолички Арбанаси 1200, Цинцари 7 стотина.

Призрен 1е и данас највећа варпш после СолЈна на западнии странама балканског полуострва у дивној околг ци, да јој је тешко наћи премца. Над кућама се уздижу три цркве. 26 минарета од џамија, разл^чите велике зграде, школр , касарне и приватни домови. У базару отворено преко хиљаду дућана, у којима се продаје понајвише оружје и кујунџијеки радови, рађени пр>>сто руком домаћих кујунџија и ковача, а који уживају добар глас на целом истоку. Ахмедова Мошеја некада српска православна црква св. Петке, Џума џамија — црква храма Велике Госпо јмне, грађевпна из доба св. Саве више од пет век' ва с Милешевом Србе з ве да им крет понове. А развалине Душановог Вишеграда на југоисточној страни ГЈризрена, у којем је, по народном предању овога краја, гроб цара Душана, гледају у поток Бистрицу, нераздељивога вековног дрЈга, сведока и славе и тада Iао да га пита; је ли сан или јава све ово, што се око њих збива'? Ауреолг м окружену глсдам јуначку херојску српску војску п< сле крваве али успешне битке призренске сакупљену око Душанпва града, како првзива дух великог ц^ра: Чуј Душане, тебе војска зове, Устај царе из гробнице своје, Вес'о Србин на гробу ти клечи Устај царе! Гледам у заносу одважног барјактвра, како се пење на врх граду и диже на њега поносну тробојку и кликти целом Српству: Првзрен је и опет наш!

Хеј трубачЈ с бујне Дрине Де затруби абор1 Нек одјекну Шар Планина Ловћен, Дурмитор И пек Дрина јекне С: ви Сава Дунаву, Дунав, бујни Тиси, Драви. У бој! 'У славу! Нек се бојни јеци оре Кроз све горе Чак на море Где витешка срца бију Ој на море! на Адрију! Топовп грувају, војска укрштава оружје и одушевљено кличе са ста' рим Бардом: Ој на море! на Адрију! Нови Сад 21. нсвембра 1912. Поп Јоца П. Јовановић. „Застава «. ЕЗ Посред ватре ЕЗ — Писшо с бојишта Хадемкеј, 9. новембра Извештач кога је »Берлински Локал Аниајгер« послао на турско бојиште послао је свом листу ове занимљиве описе борбе. Недеља, 4. новембра. — Ноћас се ветар иодигао и дува као лед хладан са севера на овамо; пада киша. Наше склониште је влажно и ми се мрзнемо у пркос сену и покгивачу сасвим достојно сажаљења. Око б часова ■— још је тамно као тесто — до нас допре топовско грување. За тренут смо напољу, сасусмо врућу чорбу којој смо из шале дали звучно име чаја и одјурисмо ка северу. Време се полако разведрава. Небо остаје сиво, али је киша престала да пада. С времена на време срет немо кола и војску сељака који су нешто мало својег имањца спаковали и спасавају се повлачећи се из опасне ватрене линије.