Ilustrovana ratna kronika

Стр. 53.

зије у помрчини страхотштим нападом на бајонет сјурио на један ред турских шннчева, који се нису могли заузети дању. Али у тој бурној ноћи чула се само овда онда топовска грмљава, која је пратила те махните ноћне нападе. Јутрос сам дознао другу једну подробност о неисказаним тешкоћама с којима се бори у црно речким бар)ш инама дунавска дивизија. Једна од њених група артилерије морала је испрегнути коње, који су се били заглибили до трбуха, и превезла ге на импровизованим сплавовима, које су војници вукли ужетима с једне обале на другу. И коњи су тако превезени. Цео дан је тих осам пук ва (српска дивизија је по формапији два пут већа од наше) наступало к Бигољу ползко, с муком, без одмора, кроз поплављену ранницу. Дринска и моравска дивизија тукле су се од зоре до мрака дуж Семнице; међутим пушкарање око Кукуречана није се никако прекидало. Пред вече се ватра удаљила. Турци су се још повлачили; шрапнели су их тукли на свима падинама Кијероманичипих брда, којима су се повлачили ка позицијама око Крклине, на три километра од Битољз, под заштитом њихових последњих батерија на Рту. У исти мах с ове стране последњих брежуљака до Семнице, у правцу Српца отпочела је жестока топовска паљба, која је трајала до у пола ноћ.

Скопље: Пред дућаном

Министар Генчић, који је такођер дошао овамо на конак, пошто је провео цео дан у пуној ватри, рече ми. како је једна велика турска колона покушала да се пробије кроз Србе ка Ресну, али ваљани моравски и дрински резервисти потиснули су их својом артиљеријом и ватрени обруч, који се непрестано стеже. Дан је био мутан и хладан, али без кише. Како би било да сунце обасја и оне шго умиру. Али ноћ без и једне звезде не даје изгледа на то. Видео сам Тополчане; још постоји; али за мало па ће га нес гати; утонуће у блато. Вашарешко гробље, 18. новембра ноћ. Свршено је. Од освигка више не грми топ. Битољ је можда већ пао, српске трупе можда већ у њ улазе. Данас сам могао изближе посматрати данашњи бој, који је јамачно последњи; посматрао свм га с положаја опсадне српске артилерије, којом командује пуковник Милосављевић. Ове српске тобџије су одиста за дивљење; могу се такмачити с нашима; већма их не могу похвалити. О дани и ноћи са Сиди Мегрира и Гаргареша, како вас се лепо и пријатно овде сећам! Извесно је дакле, да ћемо сутра спавати у Битољу, а то је оно, чему се радује мој париски колега, који воле рат, али не може више сносити ово страшно блато, у које смо просто обрасли. Ноћас спавасмо у гробљу или боље рећи у трему мале гробљанске цркве. Вашарејка је овде доле; ту вам је једно сеоце с многим сењацима с понеком кућицом између њих. Дунавска дивизија је јутрос прва отпочела борбу. Прешавши најгори и најтежи део мочари, пукови су по нешто чвршћем земљишту почели наступати брже, угрожавајући десни турски бок, па и сам Битољ. Турске трупе, притешњене тако из близа, прешле су у офанзиву из својих јаких положаја, отпочевши мањим одредима и целим пуковима против нападе. Артиљерија са Крклине косила је Србе; српски пољски тоиови, који су пратили српску дивизију, а нарочита једна батерија средњег калибра, која је била на брегу изнад села Добромира, косила је Турке. Не осврћући се на тај град од шрапнела, војници Џавид паше тукли су се махнито пушком и бајонетом, мешајући се једни с другима. Напади и против напади настављани су без прекида и одмора. Три сата трајало је то касапљење. Али мало по мало отпор малакса. У гурским редовима је, као и обично, после највеће жестине нагло наступипа малодушност. Први шанчеви, дупке испуњени лешевима, напуштени су а српски пукови су непрестано наступали. Изгледало је, да их нигпта не може зауставити. Узалуд су их батерије са Крклине и даље косиле, њихово продирање не застајаше. Принц Ђорђе који Се као официр главног штаба налазио поред генерала, био је сав укаљан блатом, које је силно прскало из боја, — причао