Ilustrovana ratna kronika

Стр. 126.

пресуди да јој по турском закону припадају ствари, он ће их полицијом одузети и предати јој. Оде задовољна. Уђе један Грк и један практикант донесе уз њега и неки акт. Нушић га прочита, премери га од главе до пете, па нареди суво: — У апсу! Поче Грк да се превија и богоради у име деце али му не поможе. Начелник ноново нареди и одвукоше га. Запитах Нушића зашт >, ал не хтеде да ми каже. Уведежандарм једну Туркињу. — Јел то тај? — запита Нушић. — Јесте господин начелниче! — одговори жандарм. Нушић приђе и на моје велико изненађење, дочепа фереџ-у којом је покривено лице Туркиње и здера јој с лица. Ја се изненадих још више кад под фереџом угледах коштутуњаво лице једног Арнаутина, — Ето видиш — окрете се Нушић мени — па веруј ти сад Арнаутину. Обукао се у женско а зна кога да убије или што друго да изврши. Претреси га! И жандарм поче Арнаутина да претреса а он дрхће од страха као жена јер предвиђа да је главу увукао у мишоловку. Одвукли га затим у другу собу на саслушање. Нисам имао времена да останем дуже, иначе се тако по цео дан у начелниковој канцеларији ниже слика за сликом. Само о томе, могло би се ваздан писаги. — Да те не узнемиривам рекох дижући се — видим да си претрпан послом. Где би се могли састати на мало разговорн. — Овде само или код моје куће. — Зар не би могли у кафану? —■ Не идем никад у кафану. — Зар та? — изненадих се ја. — Не идем! — одговори Нушић. И одиста после сам чуо да Нушић, из обзира према положају своме, живи потпуно аскет-

ским живогом. Из куће у канцеларију и из канпеларије кући и нигде више. Од ране зоре је до подне и од подне до мрклог мрака у канцеларији а за тим код куће. Интересантно је међутим да је Нушић успео задобити подједнаке и неподељене симпатије и Срба и Бугара и Грка и Туракд и Цинцара и Јевреја, па и Арнаута овцашњих. Угледан турски првак Ћамип беј, рекао је једном овдашњем Србину ту пре неки дан: ,,Алах је милостив, кад нам је одузео држав\', послао нам је онога ефендију Ну шића, те да под његоком управом не осетимо ни једног тренутка да смо побеђени народ!" !□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□ 3 А П И С И ^ ^□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□1^21 — [Арнаут.и из Србије] Са Цетиња јављају за овај случај, који је јако карактеристичан у овим часовима: Стоји мала група Малисора. Упутим се к њој и запитам: — Одакле сте ви ? — Пре Србија (из Србије), — одговори један од тих мрких Арнаута. — Како из Србије ? — упитах ја мало зачуђен. — Из Србије, с ону страну Љеша, — одговорише Арнаути. — [Страшна ноћ.] На Младом Нагоричану беше ноћна битка, као увод у велику кумановску српску победу. О тој ноћној битци на Мла

дом Нагоричану један српски ратник пише у својим ратним успоменама ово: Целог дана био се бој.. Нашем батаљону, који је био у другом борбеном реду, наређено је, да се повуче на задњи положај и у случају неуспеха да штити одступање предњих трупа. Мрак се у велико спустио... Помрчина је била густа као тесто, Хладна и кругша јесења киша падала је, натапајући већ раније мокру земљу; а и ветар је почео јаче да дува, те да и он у друштву осталих незгода оцрта што јасније тежину ноћи, која је наступила. Са предњих позиција чули су се оштри делимични плотуни пушака на говеш гавајући, да ноћ не ће бити мирна... Наш батаљон нечујно и без шума, извлачећи ноге из дебелог блата, повлачио се на задњи положај. По неко залутало пушчано зрно просвирало би преко наших глава... Један војник из задње чете, рањен у груди — паде... Али све то ни уколико није успоравало кретање батаљону. Батаљон се повлачио назад на прихватни положај. После хода од четврт сата стигли смо на положај. Није дуго трајало, а наш батаљон ћутећи журно ®'се укопавао. Ашовчићи су снажно забадани у земљу и груде бацане на предњи нагиб правећи стрељачки ров. Киша је и даље падала, квасећи назебле војнике.. На један мах, као по команди, војници прекидоше своје копање и упреше своје погледе кроз густу тмину, ка предњим позицијама. Са тих позиција заурлао је страшан оркан.

Поглед на Душанов царски град Скопље,