Ilustrovana ratna kronika

Стр. 244.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 30.

Изглед Скадра

промицаху поред њега свето брже и он је могао још само у последња^вој поглед упрети. Застао је и гледао за њима и, кад се обазрео, видео је, да је сам. Толико јебио измакао... Вратио се је, нашао се и на улици, али није знао, кроз која је врата прошао. Текјебиотамо испред станице, куд се улази у дворску чекаоницу. Овамо пак доле пред станицом, пред главним улазом, још једнако је стиска. Свет навалио и отима се и виче и тражи, да уђе у станицу, на воз. Све то хоће на своје мобилизацијоно место, да стигне на време, да небуде нико последњи. Он је застао и мало посматрао ту гужву. И маса је бивала све већа и већа, јер су све нови и нови придолазили и навирали. Спрема се нов воз, који ће се напунити ратницима и понети их по Србијина разна места, куда хитају. Тако воз за возом, дању и ноћу, без престанка И све нечујно, ако се не десиш баш тамо... — О, здраво, Пајо! — трже га из сањалачкога посматрања глас пријатеља његова, који излажаше баш из кола, која у тај мах приспеше. — 0, здраво, здраво! Зар и ти оде? — упита га Паја збуњено. — И ја, и ја! Право у Скопље, ако Бог даде! — смејао се је пријатељ му, судски капетан. — За сада ћу у Ниш, па послећемо се видети... — Видећемо се!- прихвати Паја, а би му тешко. — Него тешко ћеш се пробити кроз тај свет; тамо лево ћеш лакше моћи, тамо ћеш наћи нашег Чеду, он ће те пропустити онуда. И ја сам тамо прошао. Испратио сам мало пре Милана и Видоја. — Зар су отишли? Баш ми је жао. Могао сам са њима. Свеједно... Стићи ћу их. До виђења!

— До виђења!— и ижљубише се. Паја се окрену и погнуте главе наже правцепрема министарству војном, гледајући нетремице преда се у земљу. Упутио се је право у министарство. Једнако га је у души кињило, што и он неје одређен да иде. Био је уверен, да је та дужност, коју су му наменили, сувише мала, да би се могла мерити са оном, коју му налаже дужност према отаџбини и обвеза према Српству. Зато се и јесте решио да сврати у министарство и да тражи, да га пошљу, куда и остале грађане. На самим степеницама сустигао га је друг из гимназијског доба, сад већ потпуковник, који иђаше са једним вишим санитетским официром. — Здраво, Пајо! Шта ћеш ти овде?— потапша га по рамену. — 0, здраво, Милане; ево ме,дођох, да видим, куда да ме одредите; чини ми се, веруј ми, пресвиснућу, ако останем само на овој дужности у суду! — рече он. — Е, па и то је дужност. Још те како! Неко и то мора! Зато се је и закон побринуо, па те не може нико отуда дирати! — рече Милан. — Ама кад ја желим, онда може! — рече Паја убедљиво. — Па ни 8 'онда! — рече Милан шалећи се. — Хоће, хоће! гледај ти само, молим те, учини ми то! Веруј ми, овако ћу свиснути. Не могу гледати, д-а ми други иду, а ја да остајем. Рећи ће ми ко, да се извлачим! — говорио је Паја готово молећивим гласом. — Добро, добро, Пајо! Да видимо, шта се може. Учинићемо све. Иди ти кући, ја- вићемо ти за дан два! уверавао га је пријатељ.

Опростише се. Милан је отишао у канцеларију. Није му се радило* Све је размишљао, да ли ће га пријатељ омахнути. Читаво пре подне ни пе" ром ниЈе ударио. И у подне код куће био је врло нерасположен, мада се је нарочито усиљавао, да би матери олакшао, јер њој сиротој неје било лако. За ручком су седели сами. Говорили готово неСу нИшта; само јој је он рекао, да се од света не може на станици макнути и да су оба брата отишла весела, а да се је у возу песма разлегала — То, синко, слути надобро. Значи, да је народ одушевљен; а и запт је изврстан, па и спремни смо. Сада или никада! - додаде она мирно и достојанствено. Пајаје погледа; али не рече ништа, а у души му се је чинило, као да му и она тиме хоће да приговори! А Бог је сведок и њена материнска љубав, да од тога не беше ни искре у њеним мислима. Та њено је срце било пуно: два сина на бојном пољу, а трећи такођер на светој дужности, па и поред тога, уза њу!... По ручку је била и Миланова жена са децом... По подне је Паја провео цело време у канцеларији. Нешто је и радио; али је то ишло врло тешко. Из канцеларије је дошао кући, право кући, не задржавајући се нигде. Иза вечере је отишао у своју собу, узео новине и читао их. Прочита десетак петнаест редова, па се врати натраг, јер, иако је читао, ништа му није долазило до свести, па је хтео да ипак сазна мисао, која је претходила овој, што му је сада дошла до разумевања,сада, напослетку, у последњем реду. И тако је то 'чинио више пута. И у 'сваком чланку или у каквој белешци, коју би почео читати. То му је, уосталом, већ бивало и још који пут у животу, кад би се осећао живчано уморен. Па и сад му је тако! Најпосле је узео Сремца и стао га читати. Кад му је год тако долазило, Сремац му је добро чинио. Али вечерас му канда ни то не помагаше, а узео јебаш лепу стварчицу да чита. Чита по две три стране с пажњом — бар му се тако чини! — али га међутим преовладају друге мисли и оне га онако у читању носе на својим крилима, и кад га оставе, он види да је прешао две три странице, а са њих неје ништа запамтио. Врати се онда натраг и пређе летимице оно, што је већ прочитао, те тако тек сазнаје садржину. Мучио се је тако и мучио, али неје на то мислио, да се мучи, него је читао даље... Најпосле се присети, да је већ време одмакло, Погледа на часовник, да види, које је доба.. — Једанаест прошло! — проша-