Istočnik

Бр. 10

ИСТОЧНИК

Стр, 157

примјери, којих у породичном животу простог човјека у великом изобиљу има. Нијесмо намјерни, да те рђаве примјере сада помињемо, јер није то ни у обиму овог чланка, али ћемо сада напоменути, да су и наши злочинци чланови тога друштва, и отуда мање више са собом носи такво васпитање, и ово се :акако мора доста утицати и на то, колико ће бити који искрен, а колико не. Са овим, што до сад напоменусмо, држимо, да смо у главноме навели узроке, због којих злочинци не признају. На реду је сад да видимо каква је морална црта непризнавање за човјека и колико оео утиче на поправак казненика. Да је неискреност рђава црта човјечјег поштења у опште, то стоји и против тога не ће нико војевати, те према томе онда и непризнавање злочина не може се похваљивати. Но, узевши у обзир узроке, које наведосмо у непризнавању, може се твр/шти, да оно (т. ј. непризнавање) за поправак злочинца колико може бити рђава, толико опет може бити и добра страна; или овако: Нити се може тврдити, да су сигурно на путу поиравка они злочинци, који потпуно признају, нитгт пак да се не ће поправити они, који не признају. Јер знамо, да има злочинаца, који сваки час гријеше и не устежу се признати, као и таквих, који ређе гријеше и тешко признају, и обратно. Кључ за ријешење овога питања најбоље ће нам пружити мало-час наведени узроци о непризнању злочина. Сигурно сваки ће од нас тврдити, да непризнавање, које долази од инстинкта или стида не ће имати р^авог утицаја на поправак казненика. Шта више непризнавање из тих разлога може нам послужити и као неко јамство за његов поправак. Док на против непризнавање по уро!јеној склоности, по навици или по рђавом васпитању, доказује нам, да су такви злочинци доста покварени и за то да морамо у њихов поправак много сумњати. Злочинци, који не признају по урођеној склоности, у толико нам пружају неизвјесну наду на поправак, у колико је та њихова душевна мана везана у природи за саме злочине. Јер док је неко у својој природи наслиједио склоност ка непризнавању, дотле је тај исти могао у још јачој мјери наслиједити и склоност ка чинењу гријеха, који је био везан за то непризнавање. На пр. ако је отац због честих крађа, које није признавао, пренио склоност непризнавања на свог сина, вјероватно је онда, да је на њ пренио и склоност ка кра!;и. Исто тако и непризнавање, које долази по навици или рђавом васпитању, не може се ни чим правдати. Има једна српска народна пословица, која каже: „Ко радо лаже, радо и краде!" Лупеж, који је