Istočnik

Бр. 8

ИСТОЧНИК

Он је, по свој вјероватности, био родом Сицилијанац. Као стојик прешао је у Хрншћаиство. Био је човјек високог образовања и слављен међу незнабошким философима свога времена. Ступање његово на управу александријске штсоле пада у доба. ггада гоњења мало ослабише, када Хришћани слободније почеше дисати. Тај период мира дао је Хришћанима удвојене снаге да распростиру и шире религију своју, а тим се миром нарочито користише катихетичке школе у Александрији. Пантен је осјећао, да је наступио моменат од пресудне важности и значајности, Као човјек свога времена, који је све прилике свога доба добро прозрео увидио је, да је за Хришћанство наступило оно доба, када су се крајње конзервативни методи, који дотле у Хришћанству владаху, у неколико измијенити нмали. Свјетлост мира за дуго под судом скривена бјеше. Он је хтио, да је постави на врх горе, да би „народи у свјетлости његовој ходити моглн". Величанствени залог божанске истине, који се до сад у потаји саопштавао и избјегавао свако општење са свјетским знањем, требао се сада јавности показати, и Пантен са својим ученим друговима ријешио се, да га отворено јавности преда, стунивши без икакве бојазни у борбу с охолим филозофима академије, с Платоницима Перипатетицима и Еклектицнма, који уображаваху, да су у теоријама Платоновнм и Аристотеловим достигли крајњи резултат својих истраживања. Школе, које дотле бјеху само за Хришћане, бише отворене за све без разлике. Резултат тога свега посве је лако појмити. Разноврсне гомиле за гомплама тискале су се по аудиторијама, намамљене тамо увјенчаном славом и очаравајућим говорништвом оратора, а још више оним узвншеннм истинама, о којпма су слушали, а које бјеху сушта противност њнховим досадањпм иаучним будалаштинама. Л>уди онако висока талента и даровитости —карсаи бјеше Тнт Флавије Климент у Хришћанским љетопнсима више иознат под именом Климента Александријског, кога блажени Јероним најученијнм црквеним писцем сматра —- и нехотице у мислп се дадоше и не могоше, а да у резултатима својих логичких размшшвања ие претпоставе личнога Бога Хригаћана мрачним и нејасним „еманацијама" Платоновим; морадоше признати вриједност богословске системе, која се одлнковала практичним карактером и дубоко утицала на наравствено стање људи; морадоше иретпоставити морал Хришћански „Платоповим митима и Питагорнним теоријама о самоубијству", које су људе до разочарања и до ужасне збрке доводиле. Фплон се трудио, да писање Мојсијево и Платоново изједначи и у свезу доведе, из чега је поникао кратки компромис Новоплатонизма. То, што је он хтио да учини у погледу старог завјета, учинили су до неког степена у погледу новог завјета хриш-