Istočnik

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр. 179

друге врсте, наиме монашке школе за свјетовњаке. Већ први пустињаци, с времена на вријеме, узимади су себи дјецу на васиитање, а са појавом монаштва, за св. Антонија и Пахомија, ударен је темељ тзв. унутарњим и сполашњим школама за васпитање младежи. Оне прве одређене бјеху за оне, који се одати хтједоше монашком животу, друге пак за оне, који истина не мислише у монаштво ступити, али због разних опасности или не хтједоше или не могоше да полазе по градовима основне школе императорске и друге приватне. (Свршиће се.) у центрум града. Ученици ступаху у ту школу већ од ранога дјетињства, и прије двадесет година из нижијех класа нијесу иступали, а свећенички чин добивали су тек послије многогодишњег испитивања и спремања. Будући строга, слична монашком новицијату, школа је ова обухватала у свој круг предмете и свјетску литературу, а семинаристама стајала је на расположењу лијепа књижница. У тој школи, око 311. год., васпитао се Евсевије, знаменити за аријанско доба епископ верцелски, ау каенијим мрачним стол»ећима бјеше она васпиталиште некојим најзнаменитијим папама, као: Гргуру II., Паклу I., Даву III., Пасхалију и Николп 1. Ова знаменита и чувена семинарија ни у најгежим временима пропала није. Па чак и онда, када су варвари опустошили Италију, задали тако рећи литератури самртан ударац, и он^а у тако кобном и жалосном времену чувала је школа ова неповријеђено учење Богооткровене истине и предања стаца, о чему нам свједочи велики сабор римски, држан за папе Агатона. У тринаестом стољећу налазимо је ми у најљепшем цвјетању, када јој учител>и бише Тома Аквинат и Алберт Велики. Европа би поплављена валима потопа, али када овијех нестаде, у њој поникоше опег и цркве и школе". НЈ8<;. 8ке18сће8, Уо1. Ш., р. 241.

Религијозно-морални листићи. Намијењено православној српској младежи и сваком Хришћанину. Превео и попунио: .Тован ПетровиЈг, евештеник-катихета и профееор у Загребу. У чему је коријен пијанства? Не опијајте се вином .... Не варајте се . . , . пијанице не ће наслиједити дарства Божијега (Ефес. 5., 18.; 1. Кор. 6., 10—11). Опет о пићу, опет о пијанству! ... 0, како би били сретни ми, проповједници слова Вожја, кад не би требало говорити о пићу и пијанству, кад би тога великога зла нестало с лица наше ро^ене зем.ље, кад не би на сваком кораку сусретали пијаница, ни гледали туге и суза у њиховим породицама, кад не би пиће постало неким злим идолом за оне несретне љубитеље његове, идолом, због којега не штеде ни свога здравља, ни поштења, а и не говоримо о породичној срећи, о дјеци и женама, које сједе у студеној соби, плачу и гладују!,.. Али, кад све то постоји, кад све то зло расте и расте, људи пропадају пред нашим очима, сузе теку потоком, — како да ћутимо? Како да не говоримо. како да не оплакујемо то, једно од највећих зала наше браће? Који пастир у цркви није већ имао прилику да говори против пијанства ? Који пастир није имао прилику да говори с пијанцима, било да их