Istočnik

Стр. 16

источник

Бр. 1. и 2.

помисли на високу одговорност у иреузетој служби, срце ми зебе и душа ми стрепи, страх и трепет хвата ме већ од помисли те, Јер гдје је мени снаге и вјештине, камо мени знања и умијења, откуда ми мудрости и искусности за успјешно извршивање тако силних. тако многостручних и тешких задаћа преузетог данас узвишеног позива овог, којим задаћама једва би дорастао муж мудрости Исаијне, искуства Павлова, снаге Пантелејмонове и ријетке среће Јосифове?! Чувати и пасти повјерени, најскупоцјенији залог т. ј. душе искупљене драгоцјеном крви једнороднога сина Вожјега, саздане по образу и подобију Божјем, старати се да се не уништи у њима то најсветије подобије Божје и да се ве помрачи у њима сјај славе образа Божјег; немоћне подупирати, невољнике и покајнике тјешити, непокајнике покајању приводити, очајнике подизати, развраћене исправљати, незналнце настављати и упућивати, необуздане обуздавати, бригу бринути за лијекове, којима се има у вјерника душевно здравље подржавати; бирати и постављати достојне пастире и духовне учитеље, надзиравати и руководити исте пастире у тешком и трудном им звању и послу њиховом око спасавања душа — све су то задаће тешке и пуне одговорности, при вршењу којих има да му буду у памети увијек ријечи Господа Бога: „Омне челов г кчц ЕТу стрджа ДЛГН та до /И$ Усраилсвб кроке к мнонј ткојн> погћ.1вша1чџ Ш р8кн ткоса измш ,8." . . . Али што да стрепим у души и зашто да зебем у срцу ја при помисли на тешке задаће преузетог високог архијерејског достојанства, кад знадем добро да сам само Божјом милошћу и благодаћу ја ово што ево данас јесам . . ., да ухо. Божје није отежало, и да неби могло чути и саслушати молитава мојих за помоћ Његову . . ., да је Он наклоњен онима, који се у Њега тврдо уздају, да је Он у невољи и недоумици њихов помагач . . ., да Он даје онима, који од њега моле што им треба . . ., да Он не одбија оне, који од Шега ишту мудрости, већ им исту у изобиљу даје, ако ју моле само с поуздањем у Њега ..., да Он смиренима даје своју благодат . . ., да се снага и моћ Његова баш у немоћи нашој свршеном показује . . кад знадем да ће ме св. Дух топло поучити, кад ми ваља што говорити . . ., да је Бог моје прибјежиште и мој спас у свакој невољи . . ., да се нико није осрамотио, ко се је у Бога уздао .. ., да нико није био од Њега прпзрен, ко је год Њега призивао . . ., да је Роспод добар и да нам даје снаге у данима туге и жалости наше, да све бриге наше требамо бацити на Њега јер се Он бриче за нас!? . . . Па када све то знадем, зашто да се жалостим, зашто у срцу да зебем и у души да стрепим ја?! Не, радост треба да осјећам ја