Istočnik

Стр, 538

источник

Бр. 23

Свијест о одговорности је највећа срећа за човјечанство. Без те свијести се не бн могао ни замислити морални поредак на свијету. Душевно уре^ење међу људима адоже почивати само на вјери у босмртност. Ради тога Кант сматра морални доказ најсилнијим међу свима доказима за бесмргност. Олузмимо .људима вјеру у бесмртност, поткопали смо темељ човјечанском животу и заједници. Без вјере у бесмртност душину и вјечну наплату, дакле без свпјести о моралној одговорности, био би на земљи рат свију протнв свију. Егоизам човјечији не би познавао граница. Још једино га задржава страх од одговорности, да не иставн себе као једино биће способно за живот, да не заборави све људе у своју корист. Вјера у бесмртност је за човјечанство благотворна, а особито она кријепи слабе, несрећне и сиротињу. ГПта би осим вјере у бесмртност и вјечну правду могло задржати несрећног човјека, који оскудјева у свему, да се не баци свом силом на богатога? Би ли му могло човјечије мудровање доказати, да је потребно да на земљи има богаташа и сиротиње? За што би он баш био осуђен, да сноси јарам, особито ако је тај јарам на њега наишао случајно ? Јер било би заиста случајно, кад се не би претпоставл.ала већа правда од земаљске. Много више имаде људи незадовољних него задовољних, а сваки бн имно права, да прво подмири себе и своје, а то не би могао без гатете других. Погато ни један човјек није апсолутно без жељм, то би у ме^усобном рату учествовали сви људн, док се не би исгријебили. Само вјера у бесмртност, страх од одговорности и нада у будућу вјечну награду одржава у човјечанству ред, само је та вјера кадра, да од дивљег човјека начинп питомо јнгње. Остаје нам јога један доказ за потврду бесмртности дугаине, а то је доказ историјски. Овај доказ сам за себе не би био тако моћан, да нас. безувјетно увјери, али у свези с другима ои добија иотпуну снагу. Вјера у бесмртност је опћа свим људима. Нема ниједног народа па свијету, који не би вјеровао у загробни живот. И у данагање доба јога вјерују у будућпост своје дугпе и најкултурнији и најдивљпји народи. Вјеру у бесмртнмст дакле можемо схиатити као свједочаиство саме нагае природе. Да је та вјера вјештачки начињена, не би се могла толико одржавати шфу људима. И дпвљи народи, који немају систематске религије нити уређене јерархиј'-, вјерују у беслртиост, а то је доказ, да им ту вје]>у није могао нгасо вјегатачки натурити, већ је они добијају из своје дугае. Исто тако није могуће, да вјера у бесмртност почива на каквој самообмани. Ако је човјек у полудив-