Istočnik

Стр. 82

ИСТОЧНИК

Бр 4.

наступила је велика промјена у дотадашњим назорима државе о браку. Док је држава до тога времена брак као уговор, као чин приватно правне природе сматрала, дотле се од тога доба почиње истицати начело вјере у браку. Пј .ед науком Христовом по којој смо пред Оцем нашим небеским сви једнаки, морала је за свагда устукнути брачна сметња незнабожачке државе: разлика у гра^анском сталежу, али је у мјесто те разлике добила превласт разлика у вјери, која је у римском праву тек подређени значај им?ла. Разлика у вјери даклем постала је као ]една од првих, условних брачних сметња. Благочастиви цареви, који су као помазаници Божји првим синовима своје цркве — међу свјетовњацима — сматрани, са Константином I. на челу издали су — као што је напријед наведено приличан број одредаба и забрана, којима су вјерску чистоту православног породичног живота од сваке напасти хтјели сачувати. Тако знамо за забрану Константина I., издану 339. године, којом је брак изме^у Хришћана и Јудеја под пријетњом смртне казне забрањен. 1 ) Разлог ове забране лежи у том, тпто су новообраћене и у вјери јоат не искусне Хришћане најлакше баш Јудеји могли завести. Законом цара Валентинијана П., Теодосија Великог и Аркадија, изданим 388. год., а унесеним у кодекс Теодосијев под 7. и 2. наслов III. књиге изречено је, да брак који је између Хришћанана и Јудејке на супрот забрани склопљен, није правоваљан, већ је обична прељуба. 2 ) Закон овај унесен је временом у збирку Јустинијанову, отуд у Вазилике, а одавде у номоканон, те је тако добио општу важност за цијелу цркву. Гледе забране брака са незнабошцима најзнаменитија је СБ1У. новела Јустинијанова; али има примјера, да се и од ове, иначе пуноважне забране отступало. Тако се зна, да је руски кнез Владимир још као незнабожац вјенчан 988. год. са Аном. сестром византијскога цара Василија II. Наравна ствар, да је овако отступање од забране, као што је овај накедени случај -—- који је обраћење читавог једног народа проузроковао — за похвалу, а не за осуду. Мора се овом приликом напоменути, да државни закони забрањујући брак са Јудејима и незнабошцима директно нигдје неспомињу забрану ступања у мјешовити брак са јеретицима. Кад о јеретицама говоре, расправљају само њихове прилике у области државног и приватног права. Тако јеретици нијесу могли нашљеђивати, нити у војсци

'") „ОарИаН репси1о 8пћјг1ј?еп(пл\'' (Со(1. ТћеосЈоз. књ. XVI. васл. 8. 6 ) Види: Алб6овт ,: Крат. курст. по церк. праву. Страна 198. ') А лб 601ГБ: крат. к. по цер. вр. Стр. 169. и Хћшмпп: ЕћегесИ 509.