Istočnik

Бр. 11.

ИСТОЧНИК

Стр. 259

о космолошким питањима дошао до овога одговора: „Свет постоји заиста онакав, какав нам се приказује, и то не од вечности, већ има свој почетак у времену, а испуњава проетор; није постао сам од себе или случајно, већ је Божији створ, а Бог га премудрошћу својом вазда одржава у најлепшој хармонији." Доказујући ово упушта се у критику Кантових космолошких антиномија (КгШк <1ег гејпеп Уегпип^) и полемише са Шопенхауером („Бт^ ап 81сћ и Бје \Уе1{ а1з \У1Не ип<1 УогзкеПип^") одобравајући и бранећи религијско становиште. Може се рећи, да овј чини с довољно умјетности и успјеха, особито гдј! је ријеч о постанку свијета, да ли у вјечности (празном времену") или у времену, доказавши ово пошљедње и на основу емпирије; н гдје је ријеч о узрочнику свпјета. Кант о овоме говори ; „Претпоставимо ли, да неки неопходни узрок света постоји ван света, тада би тај узрок (то биће) био највиши део или члан у реду узрока променама светским; он би први отпочео егзистенцију и ред тих промена. Тада би пак и он имао почетка свом раду и његов каузалитет би припадао времену, по томе појавама т. ј.: свету, дакле онда сам тај узрок не би био ван света". Овдје је Кант силом хтпо снизити и спустити у вријеме (и у свијет) неопходнога узрочника свијета (Вога) и тијем му порећи вјечност, али је побркао њега самога и његово дјеловање; јер по горњем наводу није каузалитет тога узрока (неопходнога) пао у вријеме и свијет, него каузалитет његова дјелања, што су двије различите ствари, у коме случају док дјеловање припада почетку (времену), дотле праузрочник свију промјена н нојава може бити и јесте ријешен ограничења времена. Филозофија као, н<? ће да зна, шта је то аисолуш-но; вјечно, слободно, свемогуће и т. д. него бн увијек радо увукла хао апсолутно у вријеме, хтјела би наћи и њему узрочника и томе подобно. Но г. Живановић је врло згодно на једном мјесту ухватио Шопенхауера, гдје овај вели : „Ако је праузрок (8а1;2 уога ОгипЈе) почео извађати трошење, и у њему је онда неки узрок, који га је променио и изазвао, да извађа промене". Шта ово значи? Значи хтјети увући праузрок свему (Бога) у свијет и промјене. другим ријечима слитн Бога са свијетом п идентификовати. Свијет је један дуг низ про мјена. Свака има свога узрока, па ако и највиши (први) узрок има свога узрока, свијет (те промјене силне у свијету) јесте сам Бог. Но треба одијелити свијет од његова узрочника Творца, јер није једно, и не изједначиватн Промпсао Божји са Богом. Ако се на промјенама и појавама свјетским и осјећа и опажа рука Божја и дјело промисла Његовога, али Промисао и воља творчева и сам Творац није једно и исто. Г. Живановнћ дакле лијено одговара на горње Шопенхауерове ријечп : да је ондје ријечи о праузрокову дјеловању, а не његову постанку. Тај се узрок не односи на њега самога, већ то је, као што смо видјели код сличног нрпговор I Кантовог, мотив у њему, његов унутрашњи разлог, који га гони на рад. То више није према ираузроку саиза беисП, већ његов мотив, тим се праузрок није ништа променио, и т. д". Расправом својом доказује г. Живановић лијепу начитаност и штудију, а како је у штилу течан и лак, и вјешт у полемици, да је расправу подијелио згодно, била би много прегледннја и лакша, овако нам изгледа као гомила нагомиланога, алн нееређеног блага. Но и овако вриједна је сваке хвале и препоруке, оеобито онима, који по звању своме позвани су да вјерске истине бране од нападаја невјер ничког свијета. В.